Evrozona – uspeh i bez Grčke

Nemojte da se zavaravamo. Sve ukazuje na to da će Evropska monetarna unija za koji dan imati jednog člana manje. Član je doduše od sporednog ekonomskog značenja, ali ima veliku simboličku snagu za evropske integracije. Da li je to početak kraja za evro?

„Ako zakaže evro, zakazaće Evropa“ – ova rečenica je teatralna, preterana i pogrešna, čak i kada dolazi iz usta nemačke kancelarke Angele Merkel. Evro ne može da propadne sve dok postoji neko ko ga priznaje kao sredstvo plaćanja. A priznaju ga Amerikanci, Azijati, Rusi, Brazilci i ostatak sveta – sa Grčkom ili bez nje.

Ipak, moramo da se priupitamo da li je možda evro pogrešno konstruisan, pa zbog toga neminovno tera slabije članice monetarne unije u propast?

Godinama pre uvođenja evra nemački sindikati su uzvikivali „Mi kažemo evru – da!“ Tada sam u neverici trljao oči. Zar sindikati nemaju ekonomiste? Zar ne znaju da odustajanjem od nacionalne valute svaka zemlja odustaje od oprobanog sredstva devalvacije sopstvene valute? Zar sindikati nisu znali da je bez sopstvene valute samo pitanje vremena kada će se smanjiti plate, kada će porasti nezaposlenost, a da će oni koji još imaju posao morati da rade duže?

Za one koji su početnici u ekonomiji da napomenemo: Svaka država koja je u ekonomskim teškoćama može da devalvacijom pojeftini svoju valutu. To ima nekoliko prednosti: Uvoz poskupi, što dovodi do disciplinovanja pri uvozu. A proizvodi za izvoz na svetsko tržište budu jeftiniji. To jača međunarodnu konkurentnost zemlje. Često se zaboravlja da se istovremeno uvećavaju i direktne investicije, jer su u domaćoj valuti odjednom jeftinije.

Tada, sredinom devedesetih, pribojavao sam se da će zemlje na jugu Evrope upasti u velike ekonomske nevolje ako odustanu od svoje valute. Međutim, najpre se desilo nešto drugo. Od 1995. je bilo jasno koje će zemlje postati članice ekskluzivnog evropskog monetarnog kluba. Najpre su sve te zemlje nagrađene izuzetno niskim kamatama pa su mogle da se još više zaduže. Tako je počela žurka na jugu – a u Nemačkoj se desilo nešto drugo. Sindikati su se odrekli borbe za veće plate, očuvanje radnih mesta je imalo prioritet. Ekonomi suvo konstatuju da je Nemačka deset godina interno smanjivala cenu rada, pa se od evropskog bolesnika opet pretvorila u ekonomsku lokomotivu kontinenta. U međuvremenu upravo to Nemačkoj prigovaraju Amerikanci, Francuzi i Italijani, mada bi ti prigovori bili umesniji da stižu iz drugih država.

Nemojte da se zavaravamo. Sve ukazuje na to da će Evropska monetarna unija za koji dan imati jednog člana manje, koji je od marginalnog ekonomskog značaja, pa to neće ugroziti uspeh evrozone. To će tako ostati, koliko god bilo gorko za grčke građane.