Evropski sud i dalje zatrpan žalbama | Evropa | DW | 31.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Evropski sud i dalje zatrpan žalbama

Sto hiljada žalbi je trenutno pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, mnoge od njih iz Srbije. Dok se 47 sudija bori sa dokumentima, njihovi kritičari su sve glasniji – pred zgradom Suda i u Londonu.

Hladno je ovih dana u Strazburu. Desetak malih šatora šareni se pred čeličnom i staklenom gromadom od zgrade u kojoj je Evropski sud za ljudska prava. Stanovnici ovog improvizovanog šatorskog naselja nisu tu, već negde u gradu koriste priliku da se ogreju. Ostali su jedino veliki plakati sa njihovim zahtevima. „To su uglavnom ljudi čije su žalbe pred Sudom ocenjene kao neosnovane“, objašnjava Nina Salomon, portparolka Evropskog suda. Sedmicama ili mesecima njihovi šatori stoje na travnjaku između zgrade i reke. Bilo je i štrajkova glađu. „Jedan se popeo preko visoke ograde i hteo da uđe u zgradu. Nekima zapravo ne treba sudija već psiholog ili terapeut“, kaže Salomon. Dodaje, ipak, da sama činjenica da ljudi toliko vremena provode pred ovim sudom pokazuje da im je Strazbur velika nada.

Jedna demonstrantkinja je izabrana od Boga da donese mir svetu – tako piše na njenom plakatu. Ali u tome je sprečava NASA koja joj je tajno ugradila nekakav implant. I vanzemaljci su u igri. Njen „kolega“ traži penziju od Rumunije, pa sada na sva usta psuje predsednika Suda Dina Špilmana, koji je na čelu institucije od novembra 2012. godine. Luksemburžanin Špilman se ne ljuti nego i na ovoj godišnjoj konferenciji objašnjava kako ogromna većina pritužbi koje stignu u Strazbur zapravo nije pravno zasnovana ili možda nije posao za taj sud. Naime, Evropski sud za ljudska prava pokriva 47 država Saveta Evrope i nadležan je samo za poštovanje Konvencije o ljudskim pravima.

Din Špilman, predsednik Evropskog suda za ljudska prava

Din Špilman, predsednik Evropskog suda za ljudska prava

Pojedinac, kada želi da tuži neku državu koja navodno krši Konvenciju iz 1953. godine, upušta se zapravo u pravno-birokratski slalom. Da bi ga Strazbur uopšte uzeo u obzir, on pre toga mora da iscrpi sva pravna sredstva u okviru svoje države. Trenutno je na stolovima službenika i sudija u Strazburu oko 100.000 predmeta. U prethodne dve godine se broj blago smanjuje, nakon što je promenjen postupak provere zasnovanosti žalbi. Špilman ipak zna da je i ovaj „manji“ broj ustvari ogroman. Godinama će ljudi čekati da njihova žalba dođe na red kod jednog od 47 sudija. Svaka država Saveta Evrope, naime, ima po jednog sudiju.

Srbija prestigla Tursku na negativnoj listi

Na vrhu liste žalbi ostaje Rusija, iako Špilman govori o „spektakularnom napretku“. Naime, broj žalbi iz te zemlje pao je sa 42.000 na 16.800. To naravno ne znači da su Rusi odjednom postali prezadovoljni sistemom u kojem žive, nego da su mnogi stari slučajevi u Strazburu odbačeni kao neosnovani. Špilman dalje objašnjava da je prirodno da najviše žalbi stiže iz ubedljivo najveće države koja spada u nadležnost Suda. On smatra da se u Rusiji primećuju napreci po pitanju ljudskih prava, ali „da će biti još mnogo problematičnih slučajeva. Naš izazov je da pročešljamo prioritetne slučajeve i da po njima postupano jednako brzo kao i sa slučajevima koji očigledno nisu pravno zasnovani.“

Kada su u pitanju donete presude, i tu Rusija vodi: 129 puta je Sud u Strazburu odlučio da je država nešto skrivila građanima. Odmah iza je Turska sa 124 dokazana kršenja Konvencije o ljudskim pravima. Najveći broj slučajeva odnosi se na nepravedno zatvaranje ili zlostavljanje. Ali i Turska je, izveštava Špilman, napravila korake od sedam milja jer je broj slučajeva pred Sudom opao na 10.000. „Turska je do sada bila na drugom mestu, a sada je na petom. Reforma pravosuđa je dovela do znatnog poboljšanja postupaka. To je korak u dobrom smeru.“ Na drugom mestu je Italija što posebno razočarava predsednika Suda. Radi se, kaže, najviše o rastezanju i odlaganju procesa. Odmah iza Italijana, najviše pritužbi šalju stanovnici Ukrajine pa onda – Srbije.

„Mi ne smišljamo pravo“

Sto hiljada žalbi je trenutno pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu

Sto hiljada žalbi je trenutno pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu

Čitav sud je pri tome delimično obesmišljen. Naime, u Turskoj i nekim istočnoevropskim zemljama, vlast baš i ne haje mnogo za presude iz Strazbura. Drugačiji primeri viđaju se u zapadnim demokratijama. Nemačka je do sada šest puta osuđena, recimo u jednom slučaju je dokazano da je policija pretila uhapšeniku tokom saslušanja, a osuđeno je i praćenje prestupnika koji su već odslužili svoje zatvorske kazne. Pre nekoliko dana je osuđen i zvanični Dablin jer čitavih 40 godina nije pružio nikakvu zaštitu žrtvi seksualnog zlostavljanja u jednoj školi.

Građani mogu da se obraćaju sudu u Strazburu od 1998. godine – on pokriva sve države Evrope osim Belorusije i Vatikana. Nedavno je jedan poznati britanski sudija prebacio Sudu da je „akcionistički“ i da povređuje suvereno pravo koje propisuje britanski Parlament. „Mi ne smišljamo novo pravo“, odbacuje optužbe Špilman. „Mi samo tumačimo pravo vodeći računa o današnjim datostima. To rade i drugi, nacionalni sudovi, pa na posletku i najviši sud u Britaniji.“ Na glasove iz Londona da treba istupiti iz Saveta Evrope, Špilman kaže da briga za ljudska prava ne znači potkopavanje suvereniteta. Osim toga, Savetu je potrebna Britanija koja se „tradicionalno angažuje za demokratiju i ljudska prava“.

Autori: Bernd Rigert, Strazbur / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković