Evropski „siročići“

Rastanak je ono što Oksani Hemei najteže pada. Kad je imala tri godine, njeni roditelji su po prvi put otputovali iz Moldavije. Nakon tri godine, njena majka Jelena se vratila na par meseci. Kada je došao dan ponovnog rastanka, poslala je ćerku kod bake. Šestogodišnja Oksana se na pola puta predomislila i vratila. Na ulazu u dvorište porodične kuće zatekla je majku sa koferima u rukama.

Oksana, koja sada ima 18 godina, i danas pamti bes koji ju je tada obuzeo: „Bila sam suviše mala da bih razumela da moja majka nije otišla zbog toga što je to htela.“ Oksanina majka i danas radi u Izraelu. Tamo se brine o deci u jednoj porodici.

Milioni „evro-siročića“

Na istoku Evrope mnoga deca su odrasla kao i Oksana, bez roditelja. Strana štampa dala im je ime „evropski siročići“. Istraživanja pokazuju da u Republici Moldaviji više od polovice dece danas odrasta bez majke ili oca. Nevladine organizacije procenjuju da u zemljama članicama EU, na primer u Rumuniji, Bugarskoj ili Poljskoj, između 500.000 do milion dece raste bez roditelja jer oni rade u nekoj drugoj zemlji. U Ukrajini ih je, po podacima Karitasa, i do devet miliona.

Sve takve porodične priče liče jedna na drugu. Većinom se odvijaju u seoskim područjima u kojima vlada velika nezaposlenost. Novac koji roditelji tamo zarađuju, nije dovoljan da bi se porodici ponudilo ono osnovno, a na sigurnu budućnost se ne može ni pomišljati. Oni slede put kojim su pošli mnogi njihovi zemljaci pre njih: napuštaju zemlju, rade kao sezonski radnici na poljima ili građevinama, kao negovatelji starijih osoba ili čuvaju tuđu decu u inostranstvu. Mnogi putuju čak do SAD, često su tamo ilegalno. Deca ostaju kod kuće, s jednim roditeljem, sa bakom i dekom, ponekad sa poznanicima a nekad čak i sama.

Generacija trauma

Kada se oglasi školsko zvono, po hodnicima gimnazije „Hiperion“ zavlada mir. Oksani je to danas poslednji čas. Na nastavi francuskog 16 maturanata sedi u razredu u zimskim jaknama. Čak i kad u jesen već veoma hladno, u školi se još uvek ne pali grejanje.

Pored Oksane sede Dijana i Adrijana. I njihovi roditelji su otišli kad su bile još male. Adrijanini roditelji su se ovog leta vratili iz Izraela. Sada su nezaposleni. Majka 18-godišnjeg Iona već osam godina radi u Italiji. Roditelji jedne crnokose djevojčice, i ona se zove Adrijana, dugo su radili u Koreji. Danas njena majka radi u Rusiji. Adrijana sleže ramenima. U selu Gura Galbenei, na jugu najsiromašnije zemlje u Evropi, cela jedna generacija odrasla je sa traumom.

Skajp umesto zagrljaja

Posledice takvog stanja stručnjaci nazivaju socijalnom katastrofom. „To je trauma deteta koje je izgubilo još žive roditelje“, kaže psiholog Jan Feldman. On je pokrenuo istraživanje o posledicama masovnog iseljavanja iz Moldavije. „Evropski siročići“ naučili su da se roditeljska ljubav u određenim periodima prebacuje na tekući račun ili šalje poštom. Ona je u paketima punim igračaka i odeće sa etiketama poznatih firmi. Ono što im nedostaje je blizina njihovih roditelja. Isprekidan glas i razmazane slike sa Skajpa slaba su zamena za zagrljaj.

„Deci nedostaje nežnost. Traže je kod drugih odraslih, a na žalost ima i ljudi koji to iskorišćavaju“, kaže Feldman. Savet o tome gde je granica telesne bliskosti, mnoge nikada nisu dobila. Deci, tvrde sociolozi, često uz to nedostaje i medicinska njega, loše se hrane, često pate od depresija, imaju problema u školi.

Spas u Evropskoj uniji?

Republika Moldavija je prošlog vikenda u Viljniusu potpisala Sporazum o pridruživanju sa EU. Sada se ta mala zemlja nada novim impulsima za svoju bolesno privredu, a s tim i da će Sporazum o slobodnoj trgovini i putovanje bez viza u Evropsku uniju popraviti i stanje „evropskih siročići“.

Ali u susednoj Rumuniji, članici Evropske unije, nisu svi složni oko toga koliko su pozitivni efekti ulaska zemlje u Uniju. Neograničena sloboda kretanja i lakši pristup tržištu rada prouzrokovali su novi talas iseljavanja, pre svega u Španiju i Italiju. Viktoria Nedelcijus, sociološkinja koja se bavi pitanjima migracije u Fondaciji Džordža Soroša u Bukureštu ipak je uverena da je članstvo u EU popravilo situaciju „evropskih siročića“. „Rumuni mogu slobodno da se kreću po EU, svoju decu posećuju češće, troškovi putovanja postali su manji i zato i deca mogu da posećuju svoje roditelje u inostranstvu“, kaže Viktoria Nedelcijus. Mnogim porodicama je, zahvaljujući slobodi kretanja, sada omogućeno da svoju decu povedu sa sobom u inostranstvo.

San o porodici

Svejedno, Evropa bi mogla više da učini za tu decu. Pomogla bi na primer jedinstvena primena briselske smernice o spajanju porodice. Nedelcijus smatra da bi na taj način bilo moguće sprečiti situacije u kojima doseljenici često moraju da kapituliraju pred džunglom zakonskih paragrafa s kojom se suočavaju kada žele da svoju decu dovedu iz trećih zemalja. „Usklađivanje porodičnog zakonodavstva unutar Evropske unije bio bi prvi korak“, kaže Nedelcijus.

Najveća pomoć deci u istočnoj Evropi bi ipak bila kad bi tamo bilo dovoljno posla za njihove roditelje. Oksana se nada da će njena majka prilikom sledeće poseeu zauvek ostati u Guri Galbenei. Ona namerava da se onda odseli i ode na fakultet. Možda u glavni krad Kišinjev, možda u inostranstvo. Sanja o Kanadi i da osnuje sopstvenu porodicu o kojoj bi se brinula. Porodicu kakvu sama nikad nije imala.

Autori: Martin Neježhleba / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković