Evropski "Muzej migracija"

Jedan mladi čovek stoji na stepenicama koje vode ka ulazu u zgradu muzije u jugoistočnom delu Pariza i priča:

Muzej je dobro ispao, zar ne? Moji roditelji su došli sedamdesetih godina iz Portugala,kako bi ovde zaradili novac. Realnost izgleda naravno mnogo teže nego što može da se pretpostavi. Nećemo moći sve da naučimo u muzeju.

U unutrašnjosti posetioce dočekuju suncobrani,klupe i jedna staklena kabina. Na jednoj ogromnoj karti predstavljeni su migracioni talasi od 1820.godine. 2006, tako tamo stoji, u Francuskoj živi 200 000 izbeglica i azilanata. U Nemačkoj ich ima mnogo više. Na platnima se prikazuju filmovi o tome kako doseljenici raspakuju svoje kofere, a u vitrinama se nalaze predmeti za ličnu upotrebu. Jedna od zaposlenih u muzeju priča:

Ovaj čekić je donela jedna žena. Ona je pobegla iz Španije za vreme građanskog rata, kada je imala osam godina. Majka joj je naredila da ponese čekić. Sa njim uvek nešto može da se napravi.

Krevet na šest spratova predstavlja simbol teškog života doseljenika.Pomoćnik direktora muzeja Gruson kaže:

Važno je da prevaziđemo nivo političke rasprave. Političari moraju da upravljaju izbegličkim talasom, da ga usmeravaju. O takvim zakonima se razgovara u celoj Evropi. Mi prostor ustupamo umetnicima. Naša poruka je da su dosljenici dali svoj doprinos za razvoj Francuske.

Jedan od posetilaca je i sitoričar Žerar Norie koji je ovaj projekat predlagao još pre dvadeset godina. Ali, u maju se iz njega povukao, zajedno sa drugim predstavnicima nauke, iz prootesta zbog osnivanja ministarstva za doseljavanje i nacionalni indentitet.

Muzej je izazvao žive rakcije. Ministar za doseljavanje ga ja obišao privatno i tajno, jer pretpostavlja da će doći do protesta zbog rigidnog zakona o doseljavanju.