Evropa 2009: od Lisabona do Kopenhagena

Ako za jednu temu može da se kaže da je u Evropskoj uniji tokom 2009. godine bila dominantna, onda je to težak put do Lisabonskog ugovora. Taj ugovor je više puta mogao da propadne. Na kraju je sve zavisilo od jedne ličnosti - češkog predsednika Vaclava Klausa, proklamovanog protivnika Ugovora. Predsednik Komisije Evropske unije, Žoze Manuel Barozo, jasno mu je stavio do znanja sa čime se poigrava:

„Dospeli smo u situaciju u kojoj jedna zemlja članica ima odgovornost prema svim ostalim, kao i prema evropskim institucijama. A to je zaista teška odgovornost“.

Na kraju je i Klaus potpisao Ugovor koji je tako mogao da stupi na snagu 1. decembra. Ali, nije to bila jedina sporna tema u Evropskoj uniji tokom godine koja je na izmaku. Šefovi država i vlada su se početkom juna saglasili oko produženja Barozovog mandata. Novi švedski predsedavajući EU, Frederik Rajnfelt, izvršio je pritisak na Evropski parlament da podrži tu odluku. Socijalisti su imali druge ideje, kao što prenosi šef njihovog poslaničkog kluba, Martin Šulc.

„Ja sam Vam, gospodine Rajnfelt, predložio da najpre pošaljete svog kandidata u parlament, da bi ovde mogao da kaže šta će raditi, pa da vidimo hoće li na osnovu tih najava naći podršku ove kuće. Bojim se da ovaj kandidat, ukoliko se dobrano ne napregne, neće dobiti većinu u ovom parlamentu“.

Parlament je na kraju ipak podržao Baroza, ali poslanicima je uspelo da bar neko vreme održe sopstvenu važnost u odnosu na Savet šefova država i vlada EU.

Finansijska kriza drmala Evropu

Godina na isteku je u Briselu prošla i u znaku finansijske i ekonomske krize. Paralelno sa smirivanjem te krize, vlade su se koncentrisale na pokušaje smanjivanja budžetskih deficita koji su poprimili velike razmere. Šef Centralne banke, Žan-Klod Triše, primetio je da su i neke velike države ispoljile popriličnu aljkavost kada je reč o pridržavanju Pakta stabilnosti.

„Što se tiče Nemačke i Francuske, za njih moraju važiti ista pravila kao i za ostale. Pakt stabilnosti i razvoja za nas je sve i svja“.

Pariz i Berlin su, nakon opomena, obećali da će se pridržavati kriterijuma stabilnosti.

na sledećoj strani:

Debata o proširenju Unije: od Islanda, do Turske

Debata o proširenju Unije: od Islanda, do Turske

Dokle god „lisabonsko pitanje“ nije bilo rešeno, većina u Evropskoj uniji bila je protiv daljeg širenja ove organizacije - možda jedino sa izuzetkom Hrvatske. No, švedski ministar spoljnih poslova, Karl Bilt, još letos, dok je budućnost Lisabonskog ugovora bila neizvesna, založio se za prijem u EU svih zemalja zapadnog Balkana kao i Turske.

„Moja vizija je Evropa koja obuhvata čitavu Evropu. Moja vizija nije Evropa koja isključuje određene države, veroispovesti ili narode. To je ambiciozna vizija, i ja razumem sve teškoće koje su povezane s tim. Ali, s tim se možemo suočiti samo kroz otvorenu debatu. Možda smo dosada imali premalo takve debate“.

Žestok otpor javio se pre svega kada je reč o prijemu Turske. Manje sporna je perspektiva prijema zemalja zapadnog Balkana. Čim je utvrđena unutrašnja reforma Evropske unije, njeni ministri unutrašnjih poslova su odlučili da ljudima iz Srbije, Crne Gore i Makedonije od 19. decembra omoguće ulazak u šengenski prostor bez viza. Za nekoliko meseci bi to moglo da se desi i sa Albanijom i Bosnom i Hercegovinom. Srpski predsednik Boris Tadić u ovoj odluci vidi više od pukih viznih olakšica:

„Ovo je veoma važan dan za građane Srbije. Nadam se da će i ljudi u Albaniji i Bosni i Hercegovini što pre dobiti slobodu putovanja. To je prvi korak ka punoj integraciji naših zemalja u Evropsku uniju“.

Prvi predsednik Evrope

Lisabonski ugovor je Evropskoj uniji doneo dve nove visoke funkcije: jednog stalnog predsednika Evropskog saveta i jednog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku. Posle višenedeljnog natezanja, šefovi država i vlada su za predsednika Saveta izabrali Belgijanca Hermana Van Rompuja a za predstavnicu za spoljnu politiku – Britanku Ketrin Ešton. Van Rompuj je odmah potvrdio mišljenja prema kojima je on više voditelj nego vodeći političar:

„Moje lično mišljenje potpuno je podređeno mišljenju Saveta Evropske unije. Ono što ja mislim je nevažno. Moja uloga je da u ovom ili onom pitanju tražim konsenzus“.

Sa druge strane, Van Rompuj je pokazao i visprenost. Bivšem američkom ministru spoljnih poslova pripisuje se izjava da ne zna koga bi trebalo da pozove telefonom kada bi hteo da razmeni mišljenja sa Evropom. Jedan novinar je želeo da zna ko je sada sagovornik Vašingtona. Van Rompuj je bez oklevanja odgovorio:

„Već uzbuđeni čekamo prvi poziv...“

na sledećoj strani:

Kopenhagen – propala šansa

Kopenhagen – propala šansa

Kako se godina bližila kraju, tako se u prvi plan probijao i samit o klimi u Kopenhagenu. Nemačka kancelarka Angela Merkel još u novembru je rekla da zaštitu klime treba shvatiti isto toliko ozbiljno koliko i ekonomsku krizu.

„Godinu smo počeli teškom ekonomskom i privrednom krizom. U procesu G-20 smo se dogovorili da sarađujemo na međunarodnom planu. Ali, to u očima mnogih ljudi na ovom svetu ne bi bilo mnogo kada bismo podbacili na konferenciji o klimi“.

Ako je Kopenhagen i izneverio mnoga očekivanja, EU sebi i dalje vidi kao predvodnika a kopenhašku konferenciju kao korak kome moraju uslediti - dalji koraci.

NATO: podređeni Beloj kući

Kada je reč o NATO-savezu, u leto 2009. na funkciju je stupio njegov novi generalni sekretar, Danac Anders Fog Rasmusen. No, na Zapadnu alijansu su se najviše odrazile promene u Beloj kući na samom početku godine. Rasmusen je, na primer, pozitivno ocenio to što je novi američki predsednik Barak Obama zamrzao stacioniranje američkog protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj koje je planirao njegov prethodnik Džordž Buš.

„Pozdravljam to što su SAD sa nama diskutovale o tome kako da postavimo protivraketnu odbranu koja će obuhvatati - i štititi - sve saveznike. Pozdravljam i to što će NATO imati još veću ulogu u američkim planovima za protivraketnu odbranu u Evropi. To je pozitivan korak“.

Taj korak ne samo što je učvrstio zajedništvo NATO, već je i popravio odnose NATO i Rusije. A to je Alijansi donelo prednosti, na primer, kada je reč o misiji u Avganistanu, kao što je u oktobru primetio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov:

„Naša pozicija je da ne želimo da budu ugrožene međunarodne snage u Avganistanu. Mi činimo sve kako bismo im pružili što bolju podršku. Jer, problemi međunarodnog terorizma, organizovanih zločina i trgovine drogom, tiču se i Rusije“.

I pored ruske podrške, Avganistan je ostao najveći problem za NATO. Korupcija u redovima avganistanske vlade, broj vojnika ili scenariji povlačenja, te pojedinačne akcije poput nemačkog napada na kamione-cisterne koje su oteli talibani, sporovi su koji će u NATO biti aktuelni i narednih godina.

priredili: Kristof Haselbah / Saša Bojić

odg. urednik: Nemanja Rujević