Eutanazija oduzima dostojanstvo!

Postoji pravo na život, ali ne postoji obaveza da se živi. Samoubistvo nije zabranjeno. Ipak, ne postoji pravo da se bude ubijen. Rečenica „nudim smrt“ ne bi trebalo da završi u malim oglasima jer ponuda stvara potražnju. Zato se mi zaštitnici pacijenata zalažemo da pomoć pri suicidu ostane kažnjiva. Svejedno da li se na toj pomoći zarađuje ili ne. Sam princip je etički pogrešan. Patnja i ljudski očaj se ne mogu odagnati sa ovog sveta. Ljudima trebaju profesionalna briga, blizina i vreme.

Da budem jasniji: Pomoć pri samoubistvu nema veze sa dostojanstvenim umiranjem. Jedno isključuje drugo.

Trebalo bi da se borimo za dostojanstven kraj života. Pod krajem ne podrazumevam poslednje četiri sedmice. Ne, često tome prethode godine zavisnosti od pomoći i nege. Štaviše, čak 60 odsto građana Nemačke bi se radije opredelilo za organizovano samoubistvo nego za svakodnevicu u kojoj su zavisni od tuđe pomoći. Zbog toga nova Savezna vlada mora da pokrene istinsku reformu sistema nege – taj sistem mora da čuva dostojanstvo, bude solidno finansiran i prilagođen generacijama.

Ako se već ide ka smrti, onda nam treba profesionalna palijativna i psiho-socijalna pratnja. Zahtevamo da ona bude dostupna u celoj zemlji i u svakoj klinici za umiranje. Od drugorazrednog je značaja da li ovu ponudu umirući pacijenti dobijaju u klinici, domu za negu ili kod svoje kuće. Odlučujući je kvalitet pomoći. Trenutno samo 16 odsto ljudi dobija ovakvu profesionalnu negu, prošle godine je 437.000 ljudi umrlo bez profesionalne pratnje.

Želim da upozorim i na jednu zabludu: Smrt kao asistirani suicid nije ni brza ni mirna. Agonija pred smrt često traje satima.

Ne, ipak bi trebalo da umremo dostojanstveno.

Ojgen Bruš je potpredsednik nemačke Fondacije za zaštitu pacijenata, koja je 1995. nastala kao Fondacija nemačkih klinika za umiranje.