1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Eto – to sam hteo da kažem

Ne mogu da se otmem utisku da je Radoslavu Raletu Milenkoviću, kada je umetnost u pitanju, sve lako i jednostavno. I ne samo to, imam utisak da je njemu sve bilo jasno od trenutka kada je kročio na scenu…

default

Kad se setim sebe sa 20 godina ili nekog početka bavljenja ovim poslom imam utisak da je tada sve bilo prirodno i jednostavno. Bilo je jednostavno da živiš ono što jesi, s tim što si morao da platiš cenu te slobode ili takvog pristupa da tako živiš tj. odlučuješ.

Kako vreme prolazi shvatam da mislim isto što sam mislio sa 23 godine. Imam isti odnos prema sebi i poslu. To je to temeljno vaspitanje da moraš da radiš. Imam isto uživanje i zanos u radu. Jedino što se razlikuje je činjenica da, što više vreme protiče, meni treba sve više napora da savladam okolnosti.

Borhesova fikcija

Mene je prevashodno vaspitao moj profesor Branko Pleša. Dao mi je vaspitanje koje se odnosi na suštinu bavljenja ovim poslom. Zašto bi inače proveo ceo život baveći se jednom profesijom? Pri tom se podrazumeva da je vrhunski cilj da stigneš do te tačke zanosa. To je redak i jedinstven posao i to ne može namerno da se radi, to je pitanje genetike. Zavisi kako prođeš kroz život, treba puno sreće, ja sam sve morao dva puta da pokušavam.

Sad se igram nekih analogija, to je baš Borhesova priča i fikcija. Imao sam ljubavi na 400 km i nikad ih nisam našao na 100 kilometara, ili ne daj Bože, u gradu. Uvek je to bilo na 400 do Zagreba ili sada do Budimpešte. Uvek sam sve radio iz drugog puta. Sve što sam pokušavao da pravim sve je moralo još jedanput. U stvari, ne iz drugog puta, nego dva puta. Sad se preslišavam šta me još čeka da uradim još jednom, sad su stigle godine i ja razmišljam: još ću i ovo…

Igraću ja

Radoslav Milnekovic Proben Nationaltheater Miskolc Flash-Galerie

Dobra je igrica sa samim sobom. Uostalom, ako imaš samo plan za grob, onda je gotovo. Ali moraš da nađeš neku nadu, a da ona nije propagandna. Pa tako i ja mislim šta me još čeka da još jedanput uradim. Tako valjda produžavamo i život. Kažu da ni kuću nikad ne valja završiti skroz, nego uvek moraš da ostaviš još nešto.

Nisam se umorio. Ja očajnički želim da glumim. Neću da kukam, i situacija je bila takva da sam radio nešto drugo. Režirao sam puno, ali obožavam da igram. Sada je neka situacija da me mlade filmadžije, zovu pa ja tu nešto odradim. Sad sam nekoliko serija uradio, koje su bili dobri i ozbiljniji zadaci. Što se tiče pozorišta tu nema neke velike žalosti da se bez mene desilo nešto što meni pripada, a znam i da ljudi prave podelu sa onima na koje misle i koje prepoznaju. Igraću ja, imam još taj jedan krug da odigram, ali kad će to biti, ne znam (smeh).

U nastavku:

Pozorište „Kult“

DW.COM