Erdoganov preobražaj
21. jun 2018.
Turski predsednik među kritičarima važi za hladnokrvnog autokratu. Po njima je on šef države koji odlučno jača svoju moć, protivnike naziva teroristima i šalje ih u zatvor. Ali kada je 2003. godine izabran za premijera, Erdogan je imao sasvim drugačiji imidž. Tada je važio za reformatora i veliku nadu.
Odmah nakon izborne pobede zemlju je počeo da približava Evropskoj uniji. Suzbijao je korupciju, ukinuo smrtnu kaznu, jačao građanska prava i autonomna prava Kurda i modernizovao privredu. U jednom intervjuu za magazin „Špigel“ vidi se koliko je odlučno sledio cilj da Tursku uvede u EU:
„Jedini pregovarački cilj koji mi prihvatamo je punopravno članstvo. Turska je na putu da postane članica EU – i taj put je nepovratan“. (oktobar, 2004. godine, „Špigel“)
Ali nisu svi bili zadovoljni tom oduševljenošću Evropskom unijom. Već tada su skeptičari u zapadnoj Evropi govorili o političkom vuku u jagnjećoj koži. Na kraju krajeva, Erdogan je iskoristio reforme kako bi smanjio moć starih sekularnih elita. Da li je njegov prijateljski stav prema EU bio samo vešt manevar? Da li je Erdogan zapravo sledio islamističku agendu? To barem potvrđuje jedna izjava iz vremena kada je bio gradonačelnik Istanbula:
„Demokratija je samo voz u koji treba da uskočimo dok ne stignemo do cilja. Džamije su naše kasarne, minareti naši bajoneti, kupole naši šlemovi, a vernici naša vojska.“ (1997. godina, list Hurijet)
Zbog te izjave, u vreme kada je bio gradonačelnik Istanbula, Erdogan je 1999. godine osuđen na deset meseci zatvora. Iz zatvora je izašao potpuno drugačiji, preobrazivši se u proevropskog reformatora. Posebno je Nemačka, u vreme crveno-zelene vlade pod kancelarom Gerhardom Šrederom (SPD), podržavala Erdogana i njegov kurs.
Naslednica Angela Merkel, sa druge strane, se zalagala za takozvano privilegovano partnerstvo. Pregovori o priključenju EU su se razvukli nakon 2005. godine, zato što su ih usporili Nemačka i Francuska – pa su tako kaskale i reforme u Turskoj.
Posledica toga je bila da se Erdogan sve više okretao susednim zemljama i da sve više vodi „neo-osmansku“ spoljnu politiku. Kulturne korene Osmanskog carstva je ponovo trebalo negovati, bivša državna teritorija je označena kao turska zona uticaja. Istovremeno je trebalo održavati veze sa Zapadom i Evropom. Kao što se vidi u intervjuu za list „Hanoverše algemajne cajtung“, sebe je od tada video kao posrednika između svetova:
„Radi se o našem strateškom cilju „nula problema sa komšijama“ i pritom smo preuzeli vodeću ulogu u regionalnoj integraciji.“ (2011. godine, Hanoverše algemajne cajtung)
Za vreme „Arapskog proleća“ ukazala se prilika da u Siriji, Tunisu i Egiptu u praksi sprovede svoju „politiku nula-problema“. Turska vlada stala je na stranu demonstranata, propagirajući turski model, koji, prema Erdoganu, omogućuje spoj islama i demokratije. Ali ta politika je ostala bez uspeha, Turska nije uspostavila nove saveze. Erdogan je zatim zaoštrio retoriku i koncentrisao se na cilj što je moguće snažnije nacionalne države – u odnosu na inostranstvo.
„Svi koji spolja žele da uđu u islamski svet, vole naftu, zlato i dijamante, vole jeftinu radnu snagu i vole razdor i svađu. Verujte mi, oni nas ne vole. Oni izgledaju kao prijatelji, ali žele da nas vide mrtve.“ (novembar 2014. godine, Hurijet)
I u Nemačkoj se sve više osećao Erdoganov nacionalizam. Jakim izjavama i nastupima on već godinama nastoji na svoju stranu da pridobije nemačke Turke.
„Zovu vas gastarbajteri, stranci, nemački Turci. Ali bez obzira kako vas zovu: vi ste moji državljani, vi ste moji ljudi.“ (februar 2011. godine, Špigel)
Erdogan ne propušta ni jednu priliku za napad na navodne neprijatelje Turske. Naročito se zavadio sa nemačkom vladom. Više nemačkih državljana je bilo uhapšeno. Na to dolaze i ispadi u pravcu Berlina. U vreme kampanje za referendum o izmenama ustava, pre godinu dana, nekoliko nemačkih opština je zabranilo nastupe turskih ministara. Erdogan je bio besan:
„Ne želimo više da vidimo nacistički svet. Ni vaša fašistička dela. Mislili smo da je ta era prošla, ali očigledno nije.“ (mart 2017 godine, Dojče vele)
Ukoliko Erdogan sada pobedi na izborima, mogao bi, potpomognut predsedničkim ustavom, dalje da slabi demokratiju i vladavinu prava – i još više se udaljava od EU. Evropsku uniju je već često napadao da je navodni „hrišćanski klub“. U intervjuu za BBC se jasno vidi koliko je lično povređen:
„Nakon što sam izabran za premijera, na samitu EU je rečeno: Turska sprovodi tihu revoluciju. Danas nas više ne zovu na samite.“ (jul 2017. godine, BBC)
Ali Erdogan je poznat po svom pragmatizmu. Ko mu je prijatelj, a ko neprijatelj, to se menja u zavisnosti od situacije u svetu i raspoloženja. Posmatrači zato smatraju da je moguće da se od Erdogana čuju i pomirljiviji tonovi prema Evropi. Na kraju krajeva, njegova moć bi bila osigurana izbornom pobedom, pa neće morati toliko da se bavi nacionalizmom i polarizacijom. To bi onda bio još jedan zaokret na političkom putu Redžepa Tajipa Erdogana.