Erdoganitis je i nemačka boljka

Keln je u nedelju potonuo u boje turskih zastava. Oko 40.000 građana je na prostoru bivšeg brodogradilišta na obali Rajne pružilo podršku predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, na skupu koji je zvanično sazvan kako bi se osudio neuspeli puč u Turskoj. Zidojče cajtung prenosi da su se organizatori „potrudili da okupljanje u Kelnu predstave kao široki društveni skup“, tvrdeći da među demonstrantima ima Alevita i Kurda koji nisu bliski Erdoganu, te uz veliki portret Kemala Ataturka. List prenosi da su se čuli i povici „Alahu ekber“, posle čega je intonirana nemačka himna. Na skupu je govorio turski ministar sporta Akif Čagataj Kilidž, rođen inače u gradiću Zigenu nedaleko od Kelna. Obraćanje samog Erdogana putem videa bilo je zabranjeno. Mediji prenose da su se iz mase čuli i povici „Hoćemo smrtnu kaznu“, mada je sve u svemu proteklo mirno.

Oko 2.700 policajaca na kraju nije imalo mnogo posla iako se strahovalo od nereda. Kod glavne železničke stanice – koju samo most deli od mesta gde su se okupile Erdoganove pristalice – trebalo je da protestuju desničari okupljeni oko marginalne, ali ekstremne partije Pro-NRW (NRW – Severna Rajna-Vestfalija). No došlo ih je svega nekoliko desetina pa je protestna šetnja do brodogradilišta otkazana. U Kelnu su se okupili i antifašisti pojačani jednom grupom Kurda, čija je namera bila da u prvom redu protestuju protiv desničara. Uz to, omladinske organizacije socijaldemokrata, levice, Zelenih i Liberala napravile su manje okupljanje pod parolom: „Zaustaviti Erdo-ludilo“. Napeta nedelja u Kelnu zaokuplja komentatore nemačke štampe:„Razume se da i Erdoganove pristalice u Nemačkoj smeju da izađu na ulice. (...) Osnovno pravo na demonstracije važi za sve Nemce, pa i za nemačke Turke. To pravo se ne sme ograničiti prema tome koliko su demonstracije smislene ili racionalne“, piše minhenski Zidojče cajtung. „Ali kada ovde, na tlu slobode mišljenja, slave svog predsednika koji u Turskoj slobodu mišljenja progoni kao zločin, zatvara medijske kuće i konfiskuje privatnu svojinu kritičara, onda se ovdašnjim erdoganovcima mora poručiti da su dozvolili da ih jedan demagog upregne u svoje dvokolice. Moto kelnskih demonstracija nemačkih erdoganovaca glasio je: Da demokratiji – ne državnom udaru. Taj moto se može pozdraviti. Da li Erdogan kaže DA demokratiji? Tako on tvrdi. Ali kakva je to demokratija koja progoni ljude prema guštu šefa države? (...) Kada vimo Turke kako slave Erdogana, mislimo na pohapšene sudije, naučnike i novinare u Turskoj – i naježimo se.“

Autor komentara Heribert Prantl se pita kako je moguće da u Nemačkoj ima toliko Erdoganovih fanova koje naziva nekom vrstom „turske Pegide“ – desničarskog pokreta koji se zalaže protiv tobožnje islamizacije Zapada. „Jedan od odgovora na ovo pitanje naći ćemo u ometenoj integraciji. Manjkavu integraciju Erdogan beleži kao svoj uspeh, jer dobru integraciju proklinje kao asimilaciju. Ankara je i nastupima svojih političara u Nemačkoj uvek podsticala dezintegraciju – bile su to diplomatske drskosti. Drska je bila i Erdoganova namera da agituje svojim nemačko-turskim pristalicama putem videa. Moguće da je erdoganitis još i prkosni refleks na islamofobiju koju nemački Turci svakodnevno osećaju. Pa ipak, takvi refleksi se ne mogu pozdraviti.“

Merkiše odercajtung produbljuje tezu: „Nemački Turci smatraju da su dobro integrisani, ali istovremeno veruju da ih starosedeoci – takozvani Bio-Nemci – ne doživljavaju kao jednako vredne članove društva, i da ih izopštavaju. Ima za to dosta primera, recimo kada neki Mustafa prilikom prijave za posao samo zbog imena bude skrajnut, uprkos svojim kvalifikacijama. Iskustvo izopštavanja čini turskom predsedniku Redžepu Erdoganu jednostavnim da pobere simpatije nekih nemačkih Turaka. On im daje osećaj da negde pripadaju, da su snažni i značajni. Zato za njega izlaze na ulice. Istovremeno kažu da su privrženi Nemačkoj, svojoj domovini. Jer oni su i jedno i drugo: Nemaci i Turci.“Algemajne cajtung (Majnc) piše: „Teško je podneti da usred Nemačke hiljade ljudi izlaze na ulice za račun čoveka koji bi ugušio iste takve demonstracije u svojoj zemlji, ukoliko su uperene protiv njega. Još je teže podneti da mnogi demonstranti ovde godinama žive, ali se još nisu raskomotili. Da jesu, ne bi protestovali za Erdogana nego protiv njega. Malo kada su Nemci i Turci bili strani jedni drugima kao ovih dana. Onima koji koriste slobodu mišljenja u Nemačkoj kako bi branili ukidanje slobode mišljenja u Turskoj bi najbolje bilo da se vrate u Tursku pa da vide kako tamo izgleda.“

Takvim komentatorskim porivima se suprotstavlja konzervativni list Velt – na proterivanje sudija, tužilaca i novinara u Turskoj, ne sme se odgovoriti pozivima na proterivanje Erdoganovih pristalica iz Nemačke: „Mi nismo kao Erdogan“, piše taj list. Zidvest prese (Ulm) piše u sličnom stilu: „Moramo da izdržimo da se turski konflikt vodi i na našim ulicama sve dok se Erdoganove pristalice i protivnici mirno okupljaju u Nemačkoj. Znak je snage, a ne slabosti to što se suprotstavljeni politički tabori u Nemačkoj mogu javno istupiti i demonstrirati za svoju stvar.“

Nekoliko listova se posvećuje i sudskoj zabrani obraćanja predsednika Erdogana putem video-bima. Upravni sud je u dve instance zabranio obraćanje predstavnika iz inostranstva, uz obrazloženje da ono nije sadržano u nemačkom pravu na demonstracije. Sudovi su dozvolili postavljanje platna za projekcije, ali uz uslov da na njemu budu prikazani samo govornici koji već govore na bini. Nakon žalbe organizatora, ekspresno se uključio i Ustavni sud koji je podržao zabranu. „U pokušaju da potpali svoje pristalice u Nemačkoj, Erdogana nisu zaustavili političari ili nemački parlament, već nemačka pravna država. To će ga posebno boleti“, piše Frankfurter rundšau. „Zaista, naš Ustav ne poznaje pravo diktatora da iz svojih domovina putem video-prenosa deklamuju tirade mržnje.“

Drugačije smatraju u levičarskom Tagescajtungu, koji inače oštro kritikuje Erdogana, ali u ovoj stvari beleži: „Policija u Kelnu nije mogla da navede indicije da će Erdogan u planiranom govoru putem videa pozivati na nasilje. Žalba na zabranu tog govora morala je imati uspeha. Umesto toga je kelnski Upravni sud obrazložio da sloboda okupljanja ne podrazumeva obraćanje nekog političara iz inostranstva uživo. Ustavni sud se saglasio. To je slabašno objašnjenje. Organizator demonstracija ima pravo da sam odredi sadržaj i dnevni red protesta. U to spada i pitanje ko će i kako govoriti. Da li je govornik na licu mesta, uključen direktnim prenosom, ili je to poruka nekog ko je davno umro – sve to odlučuje organizator. Pravo je svakog da uključi prenosom Edvarda Snoudena ili Baraka Obamu. Drugačije ne bi smelo da bude ni za Erdogana. Nemačko-turskim demonstrantima je kod simbolično važnog pitanja uskraćena pravna zaštita. A pravna država bi, upravo u nervoznim vremenima, trebalo da dokaže svoju neutralnu snagu koja važi za sve“, piše berlinski list.

Čak i bez direktnog uključenja u kelnske demonstracije, Erdogan je postigao svoj cilj, smatraju u listu Badiše nojeste nahrihten. „…naime da i u Nemačkoj dalje potpiruje gnev usmeren prema Kurdima, Alevitima i pristalicama njegovog intimnog neprijatelja Fetulaha Gulena.“