Epohalna krizna godina
Svetska politika je trenutno bure baruta. Demarkacione i linije fronta svakodnevno se menjaju. Pojačava se konfrontacija između regionalnih, ali i između velikih sila. Obaranje ruskog borbenog aviona, svejedno da li se to dogodilo iznad Sirije ili Turske, pokazuje do koje su mere napeti nervi i koliko je trenutna situacija eksplozivna.
Turska reaguje alergično na ruske vazdušne udare protiv sirijske opozicije i ponekad protiv „Islamske države“. Ankara je posebno osetljiva jer veruje da Rusija smišljeno bombarduje pobunjenike turskog porekla koji se bore protiv Asada. Rusija time pogađa onu Tursku za koju je savez svih turskih naroda veliki cilj, ali i onu koja se oseća kao saveznik svih protivnika Asada i koja je zbog toga dugo trpela pobednički pohod „Islamske države“. Da je to trajalo predugo, postalo je jasno ne samo nakon napada na Pariz, već i nakon napada u samoj Turskoj.
Suprotstaviti se Rusiji i pridobiti je za saradnju
S druge strane, NATO mora da reaguje i to u isto vreme pokazujući solidarnost sa Ankarom, a u tonu reakcije i držanju Moskvi mora da uputi poruku deeskalacije. Niko ne želi da u zamršenoj situaciji oko Sirije doliva ulje na vatru. Naime, uprkos obaranju ruskog aviona, Zapad se nada da bi uz pomoć Rusije mogao da okonča sirijski građanski rat – i vojno i politički. Ako je Zapadu potrebna Rusija, onda je u paketu i Asad, koji je zapadnim prestonicama u najboljem slučaju prihvatljiv samo kao prelazno rešenje, pošto je glavni cilj suzbijanje „Islamske države“. Taj glavni cilj je jasan pre svega nakon napada u Parizu, Bejrutu i u Bamaku. Islamistički terorizam širi se u svim pravcima kao polip – na Bliskom istoku, isto kao i u Africi, Aziji, ali i u Evropi.
To je trenutno najveći izazov u svetskoj politici. Ali i ta politika je takođe puna različitih interesa. Francuski predsednik Oland želi da organizuje zajedničku vojnu akciju protiv IS, ali partneri su uzdržani. Sjedinjene Države doduše vrše vazdušne udare, ali ne žele da budu uvučene u ideološki i politički haos na kopnu. Mada Pentagon zna da naposletku neće moći da se izbegne slanje kopnenih trupa, ako je cilj uništenje IS, predsednik Obama ni u snu ne pomišlja na tako nešto. A velike regionalne sile – Saudijska Arabija i Iran – nemaju nikakve dodirne tačke, osim možda sopstveni interes da osiguraju svoju premoć u regionu.
Kakva može biti uloga Nemačke?
U međuvremenu je Fransoa Oland zamolio Evropljane za podršku. Reakcija je čak i retorički bila uzdržana. Međutim, uskoro će Nemačkoj, kao najbližoj saveznici Francuske, biti postavljena neugodna pitanja: Na koji način će Berlin da podrži Pariz? I, pre svega, na koji način je Nemačka u stanju da to uradi? Sigurno ne u Siriji. Pomoć bi se pre mogla sastojati od toga da Nemačka vojno rastereti Francusku tamo gde je ona već angažovana – recimo u Maliju. Nemačka vlada želi da ponudi upravo, a Bundesver je u stanju da to iznese – dok je nemačko stanovništvo čak i što se toga tiče veoma skeptično. Nemačko-francusko savezništvo je pred svojim do sada najvećim iskušenjem.
Svetska politika je u neredu. Odnosi su nejasni i zamršeni. Pored terorističke opasnosti koju donosi „Islamska država“, nerešena je i izbeglička kriza koja pogađa i Evropu, ali i mnoga druga područja u svetu. Državne institucije jedva da još znaju na koji način da reše probleme koji nastaju u svakodnevici. Ne zna se ni šta donosi budućnost zato što niko ne zna na koji način će se milioni ljudi iz drugih kultura integrisati u zemljama koje su im dale utočište. Ova, 2015. je epohalna, krizna godina, a kalendarski još nije završena.