Dve brzine Evrope
9. septembar 2017.
Provela sam ovo leto u Dalmaciji. U Dalmaciji se još neguje stil života zvan „pomalo", bez nervoze i zadihanosti. „Pomalo" je reč koja mediteranski način života čini opipljivim. Portorikanski pevač Luis Fonis je ove godine od tog stila napravio letnji hit: „Despacito". To je španski „pomalo". U Nemačkoj, reč kao što je „pomalo" ne postoji.
Kancelarka Merkel rado govori o Evropi dve brzine. Pri tome previđa koliko se ovi regioni menjaju – i pored opuštenog slogana. Za samo dvadeset godina, u Sredozemlju se promenilo toliko toga! Kako, uopšte, iz Nemačke, u kojoj je već dvanaest godina na vlasti zastoj i u kojoj ni brzog interneta još nema u svim krajevima zemlje, o regiji u kojoj turbokapitalizam može da se širi gotovo bez otpora, može da se govori kao o „sporoj Evropi"?
Ukinuta melanholija
U redu, bogati Severnoevropljani svojim megajahtama brže stižu do najlepših uvala i brže kupuju najlepše vikendice. Tačno je: nemačke i austrijske firme su bile brže: dm, Bipa, Kaufland, Lidl, Bauhaus... sve one su već tamo. Zaposleni u tim radnjama nisu uvek tako brzi. Moraju li to uopšte da budu kada rade za minimalac od oko tri evra – pri čemu roba košta isto koliko i u Nemačkoj?
U Splitu, jednom od najlepših gradova u zemlji, u avgustu domaće stanovnike morate da tražite sa svećom. Šest kreveta za turiste ide na jednog domaćeg, kaže statistika... Mermerni gradovi poput Dubrovnika ili Splita su sada kulise za Igru prestola a uskoro će biti i za Mamma mia II. Zemlja koju su osvojile šetačke armije putnika.
Šta još da navedem o ulasku brzog života u navodno sporiju Evropu? Ah, da, zapadna opsednutost lepotom. Bilo da je reč o muškarcima ili ženama, čak i ozbiljne novine leti traže najlepše telo Jadrana: kult tela sa L-karnitinom, i to turbobrzinski. Nema glumice koja se ne bi pokazala na Instagramu, na suncu, u pozama koje ilustruju njenu gvozdenu volju za treniranje.
Zapadna poruka iza toga: slovenska melanholija je dokinuta. Zar nismo svi lepi, privlačni, poželjni? Poslovna umreženost je kao model druženja stigla i do Jugoistočne Evrope. Svi postavljaju haštagove na engleskom: mi smo deo svetske zajednice, yeah! Ko još hoće da bude deo spore Evrope, nego, ako može hajmo na sajam mode u Diseldorfu... yeah! Like!!
A gde su domaći?
A opet, jedan britanski turista se na svom putopisnom blogu žali: „Šta me nervira? Ovde mogu da pijem pivo samo sa Nemcima – gde su domaći ljudi?" Oni verovatno po osnovi sezonskih ugovora peru njegovu posteljinu. Moji prijatelji tamo dole tokom čitavog avgusta nose na grbači taj turistički bum, dok moji prijatelji odavde gore samo na sedam noći u hotelu potroše mesečnu platu mojih prijatelja odozdo. Možda je Merkelova sa svojom Evropom dve brzine zapravo mislila da severnjaci brže troše svoj novac nego što južnjaci mogu da zarade svoj.
Pre više godina, misao jednog hrvatskog političara je kružila po medijima: Ne dajte decu na studije, bolje nek peru posteljine severnih Evropljana. To nije bila satira – čovek je bio mrtav ozbiljan. Ljudi su i dalje ponosni. Oni hoće više. Ali, nudi im se malo, a put do pravog blagostanja je za normalne ljude trnovit. Kad god se uvede neki oštar zakon, na primer, fiskalizacija, vlada tvrdi da je to evropski standard. Ne pamtim kada sam od sladoledžije u Nemačkoj dobila odštampan račun za sladoled. Možda su srednja preduzeća u Nemačkoj brža zbog toga što država malim privrednicima tu i tamo ostavlja poneku rupu u zakonu. To ne sme da se kaže. No ipak.
U splitskom Starom gradu ima šik-lokala gde tanjir testenine košta 30 evra. A istovremeno čitam da, usred žege stoleća, na najvećoj splitskoj klinici, recimo, na odeljenju za pneumologiju, nema klima-uređaja. Pred očima mi se ukazuju plućni bolesnici koji se na ovoj vrućini bore za vazduh i leže pod belim čaršavima, za koje ne znaju ko ih pere (i za koliku platu...)
Jedne večeri, odmah iza naselja u kojem žive moji prijatelji, drveće je gorelo brzinom koju vatrogasci nisu mogli da prate. Turisti slikaju svoje selfije sa užarenim zalaskom sunca, dok se domaćini bore s vatrom, a slabo opremljeni vatrogasci stalno moraju da odmeravaju koji će od kmnogobrojnih požara pre da gase.
Ne znam da li Merkelova tako nešto misli kada govori o Evropi sa dve brzine. Znam samo da u ovoj Evropi prioritet mora biti zajedničko dobro, život građana ovog kontinenta a ne život turista na godišnjem odmoru. Inače Evropa ne treba da se čudi što nacionalisti koriste osećanje građana da ih niko ne zarezuje - kako bi tvrdili da bi oni bolje vladali. I u tom pogledu nismo Evropa dvojih brzina, već smo – jedan kontinent.
I u „sporom" delu Evrope život se menja velikom brzinom. Mnogi ljudi osećaju da se o njihovim problemima ne vodi računa i njih ne treba prepustiti populistima, smatra Jagoda Marinić.
Jagoda Marinić je nemačka spisateljica hrvatskog porekla, autorka pozorišnih komada i novinarka, rođena kao kćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Živi u Hajdelbergu,. Nedavno je objavila roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?" Tu ona piše o identitetu Nemačke kao doseljeničke zemlje.