1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

intervju

Država se kocka, a radnici trpe

Zvanično su strani investitori dobili 860 miliona evra subvencija – samo u poslednje dve godine. Nema analize šta je to donelo Srbiji. Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku kaže da deblji kraj izvlače radnici.

DW: Zajednička nit kompanija u kojima se radnici bune u poslednjih godinu dana jeste da su u vlasništvu stranih investitora i da je većinu njih država obilno subvencionisala novcem građana. Šta smo dobili za taj novac?

Dragoljub Rajić: Većina kompanija koje dolaze u zemlje poput naše kroz subvencije na nekoliko godina dobiju radnu snagu i zemljište za džabe, oslobođene su mnogih komunalnih davanja, uvoze i do sto odsto sirovina koje koriste i ne rade s malim i srednjim domaćim preduzećima, a država od toga dobija jedan procenat dobiti koju ta kompanija napravi i jedan deo poreza na zarade koji ostaje lokalnim samoupravama. Nema analize kroz koju vidimo za svaku kompaniju koliko je novca dobila, a koliko je cela privreda i država od toga profitirala. Često se može desiti da je minus mnogo veći nego plus koji se napravi i može proći 20-25 godina rada da bi se novac uložen u kompaniju vratio. Pri tom su političari u Srbiji, koji nemaju iskustva u vođenju kompanija ili savremenoj ekonomiji, niti poznaju industriju, dali sebi diskreciono pravo da odlučuju o tome kome će dodeliti novac i pod kojim uslovima, što otvara mogućnosti za korupciju – da pojedincima takve usluge i deo novca nekim kanalima bude vraćen i isplaćen u inostranstvu. Ima slučajeva čak gde su pojedini ministri i visoki državni službenici gurali te kompanije u opštine u kojima nije bilo infrastrukture, pa je kompanija sama ulagala novac i ispostavljala državi račune, a ova to plaćala. To je čist primer korupcije i kršenja zakona o javnim nabavkama i drugih zakona.

A šta su dobili radnici za novac koji su kroz porez i sami dali i nameću li upravo te subvencije još veću obavezu državi da zaštiti radnike i osigura poštovanje zakona?

Druga dimenzija problema je to pod kakvim pritiskom zaposleni rade i koliko su država i naš pravosudni sistem nesposobni da zaštite zaposlene od zloupotreba i pritisaka u pojedinim kompanijama. U pola gradova i opština nemate nijedno srednje ili veće preduzeće i nezaposlenost je visoka, pa država pokušava na različite načine da usmeri investitore ka tim gradovima i opštinama. Posledica je, međutim, da kad takva kompanija dobije subvencije i počne da radi jedan broj inspekcija i sudovi kad dođe do sporova budu dosta popustljivi prema i kažu: „Jao, nemoj da oni odu, oni su tu jedini koji rade.“ S druge strane, i sama ta kompanija je dosta finansijski moćna, s obzirom na to da je jedina koja akumulira neki novac, pa može i na taj način da utiče na činioce u lokalnoj samoupravi kao što su predsednici opština i ljudi koji su uticajni u političkom smislu. Preko njih može da utiče da se smiri bunt zaposlenih.

U slučaju „Fijata“ i „Gorenja“ nisu uspeli da smire bunt. Zaposleni kažu da više neće da rade za 28.000 dinara, koliko iznosi neto plata bez dodataka. Koliko su njihovi zahtevi za povećanjem zarada realni i opravdani, ukoliko uzmemo u obzir i troškove života i poslovno okruženje?

Kad pogledamo troškove života, zarada od 30.000 je isuviše mala, gotovo nedovoljna. Prosek zarada u privredi je od 34.000 do 39.000 dinara, znači 8.000 do 10.000 niži od republičkog proseka, odnosno za skoro jednu četvrtinu zarade. U periodu od 2012. do 2016. zarade u industriji su prvo imale pad od pet, sedam do deset odsto, a posle toga je došlo do laganog oporavka, ali svega jedan odsto, dok su troškovi života u tom periodu porasli u proseku između 15 i 20 odsto. Dakle pritisak na zaposlene da prežive od tih zarada je postao veći. Pri tom su zaposleni u regionalnim i svetskim kompanijama upoznati s tim koliko njihove kolege u drugim državama zarađuju i kakvi su uslovi rada i to stvara veliki animozitet, jer su svesni da u Srbiji za polovinu ili trećinu zarade rade isti posao, koji pri tom nije lak.

Dragoljub Rajic serbischer Ökonom

Dragoljub Rajić

Političari, s druge strane, stvaraju veštački pozitivan trend, stalno izlaze s nekim procentima, te rast je ovoliki, te rast je onoliki, a svaka firma je zadužena 190 odsto iznad upisanog osnivačkog kapitala i privreda je praktično u stanju pred rizikom bankrota. Ali slušamo o tome kako nam je bolje i naravno da onda zaposleni koji svakodnevno osećaju da su cene porasle, a plate ostale iste, misle „aha, ima nekog rasta, hajde da i mi tražimo nešto više“, a pitanje je da li na nivou kompanije zaista ima prostora za to ili nema.

Mnoge od tih kompanija su takođe izložene jakom pritisku parafiskalnih i poreskih nameta. Njima je predstavljeno da su uslovi poslovanja mnogo bolji nego što jesu i onda, kada počnu da rade, vide da ovde postoji mnogo troškova poslovanja koji ne postoje u zemljama iz kojih su došli, a centrala zahteva da se napravi profit. Onda se ta potreba da menadžment napravi profit svali na leđa zaposlenih pa se njima ne povećavaju plate i dodatni rad se ne vrednuje dovoljno.

Je li onda opravdan strah da će „Fijat“ zbog štrajka otići iz Srbije?

Oslanjanje razvoja nacionalne ekonomije na takve kompanije je najveći izvor nestabilnosti u privredi. Vidite koliki je problem bio kada je „US stil“ napustio Srbiju i koliki problem može da bude ako „Fijat“ bude odlučio da napusti Srbiju, iako ni danas ne znamo odredbe ugovora i koliko je država sve to platila. Ali znamo da je „Fijat“ ipak značajno uticao na to da se ekonomska situacija u Kragujevcu poboljša, jer tu ima posla i za kooperante, i to je dobrim delom oživelo jedan deo lokalnih preduzeća. To je sigurno popravilo situaciju u Kragujevcu, a mi smo zaboravili kava je situacija bila pre toga sa „Zastavom“ i štrajkovima. To je bilo mučenje.

Verovatno najteža situacija je trenutno u „Goši“, u kojoj radnicima više od dve godine nisu uplaćivani  doprinosi, a plata redovno nema već pet godina. Da li je to moglo da se desi bez amina države?

„Goša“ nije jedini slučaj da se firmama gleda kroz prste. U Srbiji ne postoji dovoljna kontrola redovnih poreza i doprinosa. U nekim gradovima i opštinama imate slučajeve da poreska firma zove male firme sa nekoliko zaposlenih ako samo jedan mesec zakasne s plaćanjem, dok su prema velikim firmama koje su zapale u teškoće popustljivi i kažu „hajde da ćutimo neko vreme, pa će se možda stanje popraviti“. Ali kad je prošlo neko vreme, država je morala da reaguje i obezbedi da se poštuju osnovna prava zaposlenih. Država je, međutim, od samog početka privatizacije uslovljavala kompanije da preuzmu veliki deo dugova naših propalih preduzeća, pa su oni dolazili, ulagali, sređivali fabričke krugove, uložili u obuku zaposlenih i onda se ispostavilo da su troškovi mnogo veći nego što su bili, pa su mnoge od njih zapadale u problem da vrate sav taj novac. To je „Goša“ i to su desetine drugih fabrika.

Druga strana medalje jeste to što su Slovaci kupili „Gošu“ nadajući se da će se Železnice brže restrukturirati, brže početi da funkcionišu, ali sad je 2107. godina, a mi još uvek jako zaostajemo u odnosu na druge zemlje u regionu. Možemo da budemo nezadovoljni zbog toga što se desilo s radnicima, ali bi trebalo da budemo svesni da je i ta kompanija koja je došla obmanuta i da zbog takvog ponašanja, gde obećavamo kule i gradove investitorima, pa oni dođu i vide da su ovde sasvim drugačiji privredni uslovi, te kompanije propadaju. Tu država mora biti realan partner investitorima i ne otežavati im da revitalizuju fabriku.

Šta je onda izlaz iz tog kruga?

Mi smo žrtve onoga što smo proteklih 15 godina radili na pogrešan način i što nismo odabrali dobre modele za privlačenje kupaca. Umesto da smo koristili dobra iskustva istočnoevropskih zemalja koje su oporavile osamdeset odsto svoje privrede i ove poslednje Vlade su uporne da ostanu na kursu subvencionisanja stranih investitora, što je potpuno pogrešno. Nijedna zemlja u Evropi ne postavlja svoju ekonomsku politiku tako da su direktne strane investicije prioritet broj jedan, već gledaju da naprave ambijent koji odgovara razvoju malih i srednjih preduzeća, a onda kompanije po automatizmu žele da dođu na to tržište. Dakle, radi se potpuno suprotno od onoga što se radi u Srbiji.

Gledate da izgradite svoje resurse, infrastrukturu i da podignete privredu, pa onda postanete primamljivi za ozbiljne investitore iz sveta koji dolaze zato što su kod vas uslovi normalni, zato što imate veći broj zaposlenih u malim i srednjim preduzećima koji imaju pristojne plate, pa je i kupovna moć na lokalnom tržištu veća, i onda su i kompanije stimulisane ne samo da izvoze, već i da dobar deo svog plasmana tu prodaju. Najveći deo kompanija koje dolaze, nemaju šta da prodaju na domaćem tržištu, jer su plate niske, jer je narod siromašan, i mi onda imamo situaciju u kojoj oni isključivo dolaze zbog jeftine radne snage i kako bi pokupili neki deo subvencija od države, pa da pokušaju da izvoze na neko treće tržište. Zato ovde dolazi veliki broj mešetarskih kompanija sa sumnjivim kapitalom, koje se prema tekućim potrebama sele iz zemlje u zemlju.

Kojim opcijama raspolažu radnici dok država ne promeni politiku?

U sistemu u kojem se država kocka s investitorima, zaposleni izvuku deblji kraj, ali dobar deo krivice snose i najuticajnici sindikati u Srbiji koji bi trebalo da utiču na državu da se napravi minimum uslova koje će svaki investitor da prihvati kada dođe u Srbiju. Oni okupljaju zaposlene i imaju moć i mašinu koja može da se usprotivi tome što se radi u političkom establišmentu. Mogu da traže od svoje Vlade uslove u kojima će zaštiti zaposlene. Mi za sve ove godine nismo videli takvu inicijativu od sindikata, nego oni uglavnom kukaju i gase požare kad se u nekim firmama pojedinačno javi problem.

Druga stvar, kad zaposleni odluče da presaviju tabak i tuže poslodavce, sporost naših pravosudnih organa je katastrofalna, a ako neko ko nema primanja biva otpušten bez naknade, pa čeka tri-četiri godine da sud donese presudu, vi stavljate te zaposlene u bezizlazan položaj. I tu sindikati greše što ne pokušavaju da utiču na državu da učini pravosudni sistem efikasnijim u delu koji se odnosi na radno-pravne sporove jer zaposleni koji znaju da ne mogu da ostvare svoja prava sede i trpe i ne odlučuju da se organizuju. Jer, ako se bune, rizikuju da dospeju na listu za otkaz zato što se zaposlenima stalno govori da ima mnogo drugih nezaposlenih i da su oni zamenjivi.

*Dragoljub Rajić, 1979, više od 15 godina radi za privatne kompanije i poslovne asocijacije u Srbiji, a od 2008. godine je kao ekonomski analitičar i PR, a zatim i direktor Unije poslodavaca Srbije, učestvovao u promenama više desetina zakona iz oblasti rada i privrede. Konsultant je Mreže za poslovnu podršku, koja se bavi istraživanjem i analizom poslovnog okruženja i pružanjem usluga investitorima u Srbiji.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android