Svako pogoršanje političke situacije u Turskoj otvara pitanje da li nastaviti pristupne pregovore ili ne. Predsednik Erdogan se već godinama konsekventno kreće ka autokratskoj vladavini i naravno da svi u Evropi odavno znaju da su formalni razgovori koji su stavljeni na led – fikcija. Sada je pitanje da li je diplomatski pametnije da se oni zadrže ili je dostignuta tačka kada EU, kako bi sačuvala obraz, mora da povuče određene poteze zbog provokativnog ponašanja turskog predsednika.
Politika iz nekog drugog vremena
Kada su 2005. godine prekinuti pristupni pregovori s Turskom, u EU je vladalo vreme puno nevinosti i nade. Za taj projekat najviše su se zalagale evropske socijaldemokrate, verujući da će proces priključenja istovremeno imati demokratsko dejstvo na zemlju koja je u posleratnom evropskom razvoju tek neznatno učestvovala.
U to vreme, u centru pažnje diskusija bilo je pitanje da li je Turska prema nekoj definiciji geografski i politički deo Evrope ili nije. Sumnji u održivost demokratskog razvoja zemlje, kao i sumnji u Redžepa Tajipa Erdogana koji je u to vreme još važio za modernizatora, bilo je veoma malo. I otpor konzervativnih stranaka, recimo nemačkih demohrišćana (CDU/CSU), bazirao se pre svega na instiktivnom otporu prema prihvatanju jedne mnogoljudne, muslimanske zemlje.
Inače, sumnje u proces priključivanja već tada su bile razumljive: onaj ko je Erdogana pažljivo slušao, mogao je već tada da uoči arogantne formulacije, po sistemu: ne priključujemo se mi EU, već se ona priključuje Turskoj. Što se tiče stava tadašnjeg premijera Tonija Blera, jednog od najvećeg zagovornika uključenja Turske u EU, on se potpuno uklapao u britansku tradiciju: bio je protiv političkog produbljenja EU i zalagao se za bezgranično proširenje trgovinskog saveza. Kancelar Gerhard Šreder iz redova socijaldemokrata (SPD), nastojao je da održi obećanje koje je još ranije dao njegov prethodnik Helmut Kol, bez pažljivijeg osvrtanja na aktere, a sve u cilju evropskog kontinuiteta.
Propao san
Pogled unazad pokazuje da je od početka bilo sumnji u sposobnost Turske u vezi s pristupom. U međuvremenu je „projekat nade“ Evropske unije implodirao i sada je vreme da se od njega oprostimo.
Ima i mnogo kontra-argumenata. Nit dijaloga sa Ankarom koju bi trebalo održati i nadanja opozicije – to ima svoju težinu. Međutim, kako Evropljani uopšte još mogu da pomognu turskim opozicionarima, kada su i državljani članica EU u političkom zarobljeništvu, a Berlin očigledno ne može mnogo za njih da učini. Pritom konstruktivnih razgovora s Erdoganom – koji sve više nastupa kao autokrata bez mere i oko koga je samo još krug poslušnih – već mesecima nije bilo. Angela Merkel je tokom poslednje posete primljena veoma loše. Evropska unija međutim poslednjih godina nije uspela ni u najmanjoj meri da spreči njegovo antidemokratsko proširenje vlasti. Samo je bespomoćno posmatrala.
Neophodno sačuvati obraz
Zato je vreme da se oprostimo od iluzije da nešto može da krene nabolje. Ako pogledamo Poljsku, vidimo koliko je teško čak i u sopstvenih redovima, kada jedna država demontira već postojeću demokratiju. Još jedna rasprava sa Turskom koja redovno vodi ka vređanju šefova evropskih vlada i njihovih zemalja, u međuvremenu je više štetna nego korisna. Evropska unija ne mora baš sve da dozvoli. Sada treba sačuvati obraz i evropske vrednosti, u suprotnom će politička opreznost da se pretvori u slabost.
Uostalom, pretnje Ankare su šuplje. Turska će ostati u NATO, zato što geopolitički nema drugog izbora. A sporazum o izbeglicama se u međuvremenu dobrim delom rešava sam od sebe. Talas izbeglica iz Sirije i Iraka je opao, migranti sa Bliskog istoka sada znaju da neće moći dalje jer će ostati zaglavljeni u kampovima u Grčkoj.
Ključ je u privredi
Evropljani imaju nekoliko mogućnosti da Erdoganu pokažu crveni karton. Prvi korak bi bio da se na samitu Evropske unije u oktobru formalno suspenduju pristupni pregovori. Tu odluku mogla bi da podrži većina i ona se zasniva na aktuelnoj situaciji u Turskoj. Time bi bila zamrznuta i pretpristupna pomoć koja do 2020. godine predviđa isplatu devet milijardi evra. Na to dolazi i blokada daljih kredita, kao i apel građanima da ne putuju u Tursku sve dok su nemački i drugi građani tamo politički zatvorenici. I nema više govora o proširenju carinske unije.
Predstavnici turske privrede koje bi to pogodilo, tada bi morali sopstvenim naporima da obuzdaju svog sultana i njegovu autokratsku politiku. Ali talas čistki i staljinistička suđenja u Turskoj, Evropa ne može da posmatra kao potencijalni politički partner. Vreme je da se bude iskren i da se prizna da je projekat priključenja Turske Evropskoj uniji propao – dokle god se vladar u Ankari zove Redžep Tajip Erdogan.