1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Dobro se živi u Nemačkoj

„21 godina nemačkog jedinstva – povod za mnoge Nemce da ponovo gunđaju o svojoj zemlji. Ali, posle pet godina provedenih u inostranstvu, moram da kažem: dobro se živi u Nemačkoj.“

Obeležavanje Dana ujedinjenja u Bonu

Obeležavanje Dana ujedinjenja u Bonu

Tako piše Bernhard Peter za berlinski dnevnik Tagescajtung: „Kada smo se posle pet godina iz Pariza vratili u Berlin, bio je to težak kulinarski i estetski udarac. Baget, vino i sir su na Seni naravno znatno bolji. A pogled na jutarnju publiku u metrou koja je decentno šik obučena u jasnom je kontrastu sa tetoviranim likovima sa flašom piva u ruci koji se vide po berlinskom metrou.

A zatim sam se vratio kući i popio čašu vode sa česme. Bez smrada hlora. Deca se u školu sama voze autobusom Berlinskog gradskog saobraćajnog preduzeća u koji smemo da uđemo čak i mi roditelji. Na televiziji političare intervjuišu novinarke koje ne pripadaju njihovom krugu prijatelja. […] Pet godina u inostranstvu, i primećujem: dobro se živi u Nemačkoj. Utoliko je čudnije zakeranje Nemaca na račun sebe samih, i to u svim političkim taborima. Imate čak konzervativce koji se kunu u Njujork tajms – i zaboravljaju kako se taj list izblamirao u Iraku; Liberali i privredni kapiteni hvale anglosaksonski kapitalizam, koji je implodirao zajedno sa bankom Leman braders. Ali, svetski nivo u bičevanju sebe samog dosegla je Levica sa sloganima kao što su „Ukinuti Nemačku“, „Kuš, Nemačka“ … ili tezom u jednom tekstu Tagescajtunga da bi bilo super kada bi Nemačka samu sebe ukinula.“

Moje iskustvo je sasvim drukčije. Što duže smo bili u inostranstvu, to mi je bilo jasnije da biti Nemac – ne mora da boli. Naprotiv: naša zemlja je otvorena prema svetu, bogata, civilna, socijalna, angažovana i samokritična. Spolja gledano, mi smo onakvi kakvima bi nas poželeli prijatelji. Ja nisam ponosan zbog toga što sam Nemac – naposletku, to nije moja zasluga. Ali, poznajem par pametnih i obrazovanih ljudi u inostranstvu koji mi zavide na pasošu. […] Naravno, i naša zemlja ima svoje ponore. Jaz između bogatih i siromašnih se povećava; pristup školovanju zavisi od tatine zarade; čitave poteze teritorije preuzela je (nacistička partija) NPD; naše ophođenje sa izbeglicama i doseljenicima je katkada takvo da zbog njega moramo da se stidimo; naš globalni otisak stopala je katastrofa.“

„Ali, ova zemlja funkcioniše. Garantuje nam postojanje koje je u poređenju sa inostranstvom – luksuzno. I pacijenti koji imaju zdravstveno osiguranje ne spavaju po bolničkim hodnicima, kao što se to dešava po SAD ili Velikoj Britaniji. Kada voz kasni, to nas ljuti, ali to je teško porediti sa spontanim štrajkovima konduktera pariskog metroa ili sa saobraćajnim haosom u Meksiko-sitiju. […] Nemačka je toliko liberalna, da njome vladaju jedna žena bez dece koja je u drugom braku, jedan čovek u invalidskim kolicima, jedan deklarisani homoseksualac i jedna brodska izbeglica iz Vijetnama. Nemačka je toliko sigurna, da izveštaji o zonama u koje ne sme da se ulazi još uvek nalazimo među glavnim vestima na naslovnoj strani…“

Helmut Kol i Angela Merkel u maju ove godine

Helmut Kol i Angela Merkel u maju ove godine

Ko je najveći nemački kancelar?

Špigel onlajn se povodom nemačkog ujedinjenja pozabavio ulogom „oca“ tog procesa – Helmuta Kola: „Za naše istoričare omiljeno pitanje uvek je glasilo: ko je bio najveći nemački kancelar? Najviše njih prednost daje Konradu Adenaueru, jer je on zemlju, nakon pada u nacionalsocijalizam, ponovo vratio u međunarodnu zajednicu. Neki pominju Vilija Branta, koji je u Nemcima probudio strast prema demokratiji. Treći u konkurenciji za titulu najvećeg jeste Helmut Kol, iako to u nekim delovima Republike mnogi nerado čuju.“

Nemci treba da su mu zahvalni zbog mnogo toga, pre svega zbog ponovnog ujedinjenja, od koga su mnogi odustali kada se približilo do opipljivog rastojanja. Može se čak doći i do zaključka da bez Kola ne bi bilo ujedinjenja, ili bar ne tako brzo i ne u ovoj formi, koja ima velike prednosti. Ali, crni div nije doneo Nemačkoj samo ujedinjenje: njegova najvažnije nasleđe je evro, i ako se stvari u tom pogledu budu razvijale kao do sada, onda će to drugo nasleđe poprilično da baci poveću senku na ono prvo. Do sada niko nije postavljao pitanje odgovornosti bivšeg kancelara, ali ono je neizbežno: kako je, za ime boga, mogao da veže Nemačku ogovorom koji ugrožava budućnost i blagostanje naše zemlje?“

Volfgang Šojble

Volfgang Šojble

Spor oko evropskog kursa

„Zvanično, reč je o govorima o Danu nemačkog ujedinjenja – a zapravo se radi o sporovima oko budućeg evropskog kursa. Ministar finansija Šojble“, piše Zidojče cajtung, „ne dozvoljava da ga ometaju glasovi iz (stranke posestrime) Hrišćansko-socijalne unije. On se zalaže za odricanje od nacionalnih nadležnosti i brani pružanje pomoći državama koje muči kriza. ’Utisak da mi samo plaćamo nema veze sa privrednom realnošću’ – Pitanje budućnosti Evrope podelilo je stranke hrišćanskih unija (CDU i CSU). Na jednoj strani je CSU koja se boji centralizovane Evrope. Na drugoj strani je pre svega ministar finansija iz CDU, Volfgang Šojble. On je na svečanosti povodom nemačkog ujedinjenja rekao da je nacionalna država izgubila svoj monopol na vlast, te da nam je u svetlu krize potrebno više, a ne manje, Evrope. Na kraju neće postojati Sjedinjene Evropske Države koje su nastale predajom suvereniteta Briselu. Nadležnosti samo moraju biti reogranizovane sa ciljem da se na svim evropskim nivoioma formiraju demokratski legitimisane institucije.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković