Dobri rezultati Nemačke – loša budućnost

U mnogim šefovskim kancelarijama u Nemačkoj trebalo bi u stvari da vlada slavljeničko raspoloženje: uprkos slabašnom svetskom konjunkturnom razvoju, uprkos sankcijama Evropske unije protiv Rusije, uprkos recesiji i s njom povezanim padom potražnje u mnogim zemljama u tranziciji, nemačkoj privredi pošlo je za rukom da poveća (ionako ogroman) ekonomski učinak u prošloj godini za 1,7 odsto. Od toga su veoma profitirale savezne vlasti, pokrajine, opštine i budžeti socijalnih ustanova. Oni su u 2015. prihodovali 20 milijardi evra više nego što su potrošili.

Za uspeh su zaslužni mnogi. To je za početak pozitivno stanje na tržištu rada. Iz meseca u mesec objavljuju se vesti o rekordnom broju zaposlenih, što je dovelo i do osetnog rasta prihoda poreskih vlasti i socijalnih kasa. Procvetala je i potrošnja građana: onaj ko ne mora da strahuje od gubitka radnog mesta, onaj ko za gorivo i lož-ulje danas plaća upola manje nego pre godinu dana, taj je naravno hrabriji prilikom donošenja odluka o kupovini – a to opet raduje i poreznike i trgovce.

Pogubna politika

Ne zaboravimo ni pogubnu fiskalnu politiku nulte kamatne stope koju sprovodi šef Evropske centralne banke Mario Dragi. Novcem kojim je preplavio tržište s jedne strane su „prekrečeni“ budžetski problemi južnih članica evrozone, time se veštački održavaju u životu „bolešljive“ banke, odnosno, pojednostavljeno rečeno, time se jugu kupuje vreme, a na drugoj strani pomaže i nemačkom ministru finansija da se reši svih budžetskih briga. Volfgang Šojble uopšte ne mora da plaća kamate za pozajmljen novac. I ne samo to! Penzioni fondovi, koji su po svojim statutima ili zakonski obavezni da kupuju samo prvoklasne obveznice, čak plaćaju kamate za privilegiju da smeju da investiraju u nemačke državne obveznice.

Kao što rekoh: za uspeh su zaslužni mnogi, ali ne i nemačka vlada, a naročito ne njen ministar finansija Šojble. Osim toga što on uopšte „nije kriv“ za taj novčani blagoslov, njegovu politiku „pozitivne nule“ u budžetu danas podržavaju samo pristalice tvrde politike štednje. Sve je više onih kojima je jasno da stroga politika štednje ne sme da bude sama sebi svrha. Onaj ko danas ne investira dovoljno u puteve, mostove, škole, univerzitete i nastavnike, taj olako dovodi sopstvenu budućnost pod znak pitanja.

Slučajnost?

Možda je samo (srećna) slučajnost to što je istog dana kada su javne blagajne objavile podatke o rekordnim prihodima, minhenski Ifo-institut javio da se po treći put zaredom pogoršalo raspoloženje među nemačkim preduzetnicima. Svoje trenutno stanje oni ocenjuju kao pozitivno, ali ono što im zadaje brige jeste – budućnost. I to ne samo zbog slabašne svetske konjunkture i slabosti koje muče zemlje u tranziciji, već i zato što i u Nemačkoj polako počinje da opada konkurentnost. A narudžbina nema zato što Kinezi ili Korejci isporučuju jeftiniju robu.

Rekordni prihodi u javnim kasama samo podstiču nastavak dosadašnje politike, ali ne proizvode pritisak da se sprovedu strukturne reforme. U tom kontekstu bi spomenutih 20 milijardi evra dugoročno moglo da se pokaže kao „Trojanski konj“ – ukoliko se ne investiraju na pametan način.