Do 1900. je vladalo globalno zahlađenje

Svake godine, od proleća do jeseni, u drvetu se, pod korom, raspoređuju nove linije. Tako nastaju godovi. Oni u sebi sadrže niz informacija. Ako je vreme bilo toplo, drvo raste brže nego u hladnim uslovima. Ako je vreme suvo, ono raste sporije nego što bi u vlažnim prilikama.

Te razlike posebno dobro se mogu pročitati sa stabala koja rastu u ekstremnim temperaturnim prilikama, na primer u planinskim područjima. „Ako je tamo suviše hladno za drveće da bi ono raslo, veoma hladne godine redovno se ogledaju u tankim krugovima. A taj uzorak se ne nalazi samo na jednom drvetu, već na mnogo njih koja rastu na istom području“, objašnjava rukovodilac Odeljenja za istraživanje godova (dendrokronologiju) univerziteta u Majncu Jan Esper.

Takvo klimatsko područje se, na primer, nalazi i u severnim delovima Finske. Tamo vladaju idealni uslovi za istraživanje, jer ne samo da mogu da se analiziraju živa stabla već i ona mrtva sadrže informacije, poput neke klimatske arhive. „U Finskoj ima mnogo plitkih jezera. Kad u njega padne neko drvo, ono ostane tamo sačuvano hiljadama godina, netaknuto“, objašnjava Esper. Tako on i njegove kolege iz finskih stabala mogu da rekonstruišu klimu u poslednjih 2.000 godina.

Rad na uzorcima

Rukovodilac laboratorije u Majncu Markus Kohbek objašnjava kako se iz nekog drveta uzima uzorak: Drvo se buši posebnom bušilicom koja liči na cevčicu i koja se okreće ručno. Malom kukom, iz te cevi se potom izvlači njen sadržaj koji izgleda kao prugasta olovka, debela oko pola centimetara.

Svaka pruga ili prsten označava jednu godinu u životu drveta. Kohbek potom taj uzorak brusi posebnim rendetom. Tako on dobija glatku površinu na kojoj su svi prstenovi dobro vidljivi. Potom uzorak dolazi pod mikroskop koji meri svaki prsten ponaosob. Tako naučnici dobiju krivulju: na vodoravnom pravcu su godine, na uspravnom širine godova izražene u milimetrima.

Od rimskog perioda temperatura pala za 0,6 stepeni

Za svaki god napravi se po jedna krivulja. Naučnici zatim na računaru upoređuju krivulje, najmanje njih stotinu. Po njima mogu da zaključe koje godine su bile veoma hladne. Budući da izučavaju drveće koje je raslo u različitim periodima, mogu da rekonstruišu kontinuiranu vremensku osovinu.

Finskim naučnicima na taj način uspelo je da zavire 7.000 godina u prošlost. Jan Esper sa svojim ispitivanjima nije išao toliko daleko – samo 2.000 godina. Rezultat: u periodu od 2.000 godina pre početka industrijske revolucije, do otprilike 1900, u Finskoj je bivalo sve hladnije. Oko 0,3 stepena celzijusa po milenijumu. Vreme nakon toga nije uključeno u istraživanje, jer od tada se pojavio i jedan novi fenomen: povećana količina gasova koji prouzrokuju efekat staklene bašte.

Autori: Fabijan Šmit / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković