Diskriminacija u nemačkim školama

Ćerka turskih doseljenika Anja Arslan, dosta dobro je integrisana u nemačko društvo. Studirala je u Kelnu i doktorirala u oblasti medija i kulturnih nauka. Ipak, Anja je još od osnovne škole imala osećaj da se ljudi prema njoj ponašaju drugačije. „Gorko sam patila“, kaže ona. Njoj naročita smeta što ljudi automatski pretpostave da stranci loše govore nemački, samo na osnovu imena ili zbog jedva primetnog naglaska.

Anja je pokušavala da se bori protiv sličnih predrasuda. Ona kaže da se reč „diskriminacija“ u načelu izbegava, čak i ako se problem reši. „Druga strana bi samo rekla – ne, nije tačno da je u pitanju diskriminacija, i to je bilo to.“

Anja Arslan nije jedina koja se suočavala sa neprijatnostima. Nemačka agencija za borbu protiv diskriminacije upravo je objavila studiju po kojoj svaki četvrti đak ili student sa stranim korenima u Nemačkoj smatra da je u podređenom položaju. Homoseksualci i ljudi sa posebnim potrebama takođe se žale na uvrede i predrasude, navodi ta institucija u izveštaju koji je podnela nemačkom parlamentu.

Svakodnevni rasizam

Šefica tima koji je sproveo istraživanje Kristine Liders kaže da je to prva studija takvog obima u Nemačkoj: „Postoje različiti oblici diskriminacije, postoji ona suptilna, a i ona kada pojedinca stalno vređaju i omalovažavaju.“ I rasizam može da bude prikriven – berlinska tinejdžerka Šaronja, čiji roditelji su iz Šri Lanke, kaže da su je na ulici ljudi pozdravljali sa „ćao čokolado“. Njoj je to zasmetalo: „Možda je to samo šala. Ali negde moraju da postoje granice“, kaže ona.

Deca stranaca često ne mogu da se oslone na pomoć roditelja pri učenju, objašnjava 44-godišnja učiteljica koja je želela da ostane anonimna. Naime, mnogi migranti nemaju znanje jezika, ni neophodno obrazovanje, tvrdi ta učiteljica. „Neophodno je uspostaviti više programa za podršku u gimnazijama, da bi i deca iz porodica doseljenika imala pravu šansu“.

Potrebna je volja

Diskriminacija ima izuzetno negativan uticaj na uspeh u školi, kao i na motivaciju učenika. Ali kako se boriti protiv toga? Kristine Liders smatra da učenici moraju da imaju osobu čiji posao je da se bavi njihovim pritužbama. Potreba za tim postoji. Već i samo po sebi pomaže kada se žrtva oseća zaštićenom.

I savezna koordinatorka mreže „Škola bez rasizma – škola sa hrabrošću“ Sanem Klef, zalaže se za veću podršku učenicima iz imigrantskih porodica. Istovremeno, ona podseća da u pojedinim nemačkim školama već postoje nastavnici-poverenici, kojima svi učenici mogu da se obrate i zamole ih za pomoć kod bilo kakvog problema u školi ili kod kuće. „Pre nego što stvorimo nove funkcije, trebalo bi da obrazujemo i podržimo nastavnike-poverenike“, kaže Sanem Klef.

Ona smatra da je potrebno i da deca imaju pozitivne uzore, na primer učitelje koji i sami potiču iz porodica migranata. Važno je i da se odmah, na početku, razori jezička barijera, ali i da se promeni društvena atmosfera: „Da bi se deca doseljenika integrisala, neophodno je da u društvu postoji volja za tim“, naglašava ona.

Slomiti klišee

„Isto važi i za posao“, kaže Kristina Liders. „Svi imamo klišee u glavi i važno je da se oni unište.“ Lidersova svakodnevno radi sa žrtvama diskriminacije. „Savetujem te ljude da se obavezno obrate čoveku koji je zadužen za žalbe ili državnim institucijama.“

A šta na to kaže Anja Arslan? „Nema koristi od pravila koje se nameću odozgo. Nešto se mora promeniti u ljudima.“

Autori: Mari Todeskino / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković