Desni ekstremizam – tinjajuća opasnost u Hrvatskoj

Rasizam se u novijoj hrvatskoj istoriji ispoljava na različite načine: na fudbalskim utakmicama navijači s tribina znaju da bacaju banane na tamnopute igrače, na koncertima jedne od najvećih domaćih pevačkih zvezda obožavaoci sasvim nesmetano ističu fašističke simbole. Prošle godine sprečen je koncert nemačke neonacističke grupe „Blue Max“ u Bukovju kod Križevaca, a ove godine svet su obišle slike iz Splita u kojem je grupa građana divljački napala učesnike „Split Prajda“. To su pojave na koje društvo reaguje kampanjski i pod pritiskom građanskih udruženja i medija, ali sama država malo toga preduzima da se svemu stane na kraj.

Desni ekstremizam na dva nivoa

Centar za LGBT ravnopravnost desni ekstremizam u Hrvatskoj deli na neoustaštvo, koje ima oblike institucionalnog organizovanja kroz brojne političke stranke i, kako navode, poseduje nekakvu logistiku. Istovremeno, egzistira manje vidljiv neonacistički pokret koji je, za razliku od neoustaštva, definisanog nacionalnim odrednicama i Drugim svetskim ratom na području Hrvatske, orijentisan na rasnu priču. Takva vrsta ekstremizma više je vezana uz sport i prisutna je od stadiona do manje organizovanih i slabo povezanih grupa koje nemaju problem sa umrežavanjem sa sličnim grupama u Srbiji, Bugarskoj ili Velikoj Britaniji.

S tom podelom slaže se i direktor Margelovog instituta iz Zagreba, nevladine organizacije jevrejske nacionalne manjine, Alen Budaj koji smatra da u Hrvatskoj ne postoji toliko velika opasnost od neonacizma, kolika je opasnost od neoustaštva koje u ovom trenutku najorganizovanije živi na internetu. Oni koji promovišu takvu ideologiju većinom se okupljaju oko internet-stranica, foruma i „Jutjub“ kanala preko kojih distribuiraju svoje ideološke materijale.

Sve počinje u porodici

Radi se o mladim ljudima koji su već od malih nogu u svojim porodicama zaraženi „klicom“ neofašizma i neoustaštva, kaže Budaj i dodaje da ti ljudi jako dobro znaju šta je nacizam i šta znače pozivi na ubistvo jedne grupe. „Oni su toga svesni i očigledno misle da svojim radikalnim ponašanjem doprinose ovoj zajednici, baš kao što su to mislili pripadnici ustaške mladeži 1941. godine“, kaže Budaj za Dojče vele.

Najveću opasnost on vidi u hrvatskim neparlamentarnim ultradesnim strankama koje u svojim programima imaju elemente neoustaškog ekstremizma, posebno ako bi u uslovima ekonomske krize takve stranke izašle na realnu političku scenu i postale deo vlasti.

Iako smo za potrebe ovog priloga kontaktirali nekoliko osoba aktivnih u neonacističkim i neoustaškim internet-zajednicama, niko od njih ne želi iza svoje ideologije da stane punim imenom i prezimenom. Kažu, njihova bi uverenja mogla da im nanesu štetu u svakodnevnom životu, ali pri tom su sasvim sigurni u ispravnost svog razmišljanja. Kada se radi o neonacistima čije virtuelne zajednice funkcionišu u međunarodnim okvirima, nimalo ne sumnjaju u nadmoć bele rase koju treba sačuvati po svaku cenu. Isto je i sa neoustašama koje istoriju hrvatskih prostora ispisanu u proteklom veku nazivaju falsifikatom, a jedini opstanak hrvatske države vide u očuvanju i promovisanju „vrednosti“ NDH, države koja je funkcionisala pod protektoratom nacističke Nemačke.

Virtuelna druženja koriste za razmenu pisanih i video materijala, ideološka teoretisanja, a neki među njima pravi su kolekcionari zabranjenih obeležja koja se mogu nabaviti direktnom razmenom ili na internet-aukcijama.

Falsifikovanje istorije u izborne svrhe

Hrvatski građani uskoro izlaze na parlamentarne izbore kojima prethodi nikad kraća zvanična predizborna kampanja. Ali nezvanična kampanja traje već mesecima tokom koje su ekstremno desne, ali i srednje desne stranke, pokušale da izjednače antifašizam sa komunističkim režimom. Takvi pokušaji relativizacije su opasni, kaže direktor Margelovog instituta kojem je nedopustivo da antifašisti budu proglašeni zločincima.

I Marko Jurčić iz Centra za LGBT ravnopravnost misli da hrvatske vlasti rade na podelama u društvu tako što izjednačavaju zločine počinjene u Drugom svetskom ratu s komunističkom državom koja je usledila nakon toga i da se svaki put uoči izbora raspiruju strasti ekstremne desnice i levice. „Pred izbore se menja retorika, a država radi kontraproduktivne stvari“, kaže Jurčić i upozorava da pri tom izostaje svaka osuda nasilja koje se povezuje sa desnim ekstremizmom. Institucije bi, smatra on, trebale delovati na način da se zločin iz mržnje primereno kažnjava, da se postupa u skladu sa zakonima i da postoji politička osuda za svaki oblik organizovanja ili pokazivanja sklonosti prema desnom ekstremizmu.

U nastavku: Ekstremisti nesmetano ističu zabranjena obeležja

Ekstremisti nesmetano ističu zabranjena obeležja

Jurčić napominje da je policija do sada zabeležila 30 do 50 slučajeva zločina iz mržnje. U najvećem broju radi se o napadima na osobe srpske narodnosti, a potom slede napadi na LGBT osobe. To su grupe koje su, prema dostupnim informacijama, najugroženije od hrvatskih desnih ekstremističkih grupa. „Postoji određena ugroženost koja se tiče lične bezbednosti građana na ulici, na otvorenim prostorima ili u javnom prevozu“, kaže Jurčić i podseća na splitski i zagrebački „Prajd“ tokom kojeg su se okupljale grupe koje su na javnom mestu, bez straha od policije, pokazivale obeležja neonacističkog pokreta kako bi na bahat način provocirale građane. Ali među njima je bilo onih koji su zaista povezani s takvim pokretima.

Hrvatska je, misli Alen Budaj, propustila da donese zakone nalik na one u Nemačkoj pa njena policija ne reaguje na slučajeve pojave neonacizma i fašizma na način kako bi trebalo da se reaguje u jednoj modernoj demokratskoj državi. Budaj svoje tvrdnje bazira na brojnim ekscesima, na primer na organizovanju javnog protesta protiv „ZG Prajda“ koji su 2009. godine organizovale mlade neoustaše pod nazivom Hrvatski nacionalisti kada su u sam centar Zagreba izašli sa ustaškim obeležjima i keltskim nacističkim krstom. To, kaže, pokazuje nedovoljnu obrazovanost policije koja možda i ne želi da zna kako se takvim pojavama suprotstaviti. Slični skupovi održavani su i tokom manifestacija u Kumrovcu, rodnom mestu Josipa Broza Tita, a svrha im je bila izazivanje fizičkih obračuna i incidenti koji bi mogli da ugroze ljudske živote.

Štaviše, svojevremeno je spomenuta grupa preko svojih internet-stranica pozivala na rušenje ustavnog poretka Republike Hrvatske i uspostavljanje Nezavisne države Hrvatske, navodi Budaj. I danas takve organizacije nesmetano funkcionišu putem društvenih mreža, a njihovi članovi su javno vidljivi svima, pa čak i policiji. Ali, uprkos svemu, odgovarajuća reakcija i dalje izostaje.

Policija ne prepoznaje zločin iz mržnje

„S druge strane, policija je vrlo agilna kada treba uhapsiti bivšeg ministra policije Josipa Boljkovca (91) zbog sumnje da je počinio ratni zločin po komandnoj odgovornosti 1945. godine. Ali, kada je pre više godina trebalo uhapsiti bivšeg ustaškog šefa policije Milivoja Ašnera, tu je policija zakazala“, podseća direktor Margelovog instituta.

Policija bi, kaže Jurčić, pre svega trebalo da prepozna krivično delo zločina iz mržnje koji se vrlo često tretira kao prekršaj protiv javnog reda i mira pa neretko čak i žrtva dobije prekršajnu prijavu. Za takve zločine najčešće su dosuđivane uslovne kazne zatvora. „U poslednje vreme stvari su se promenile. Zbog distribuiranja nacističkih materijala izrečene su zatvorske kazne, a imamo i slučaj dugotrajne uslovne kazne izrečene osobi koja je na internet plasirala rasističke sadržaje“, ukazuje Jurčić i na pozitivne primere iz prakse, ali ipak dodaje da je u svemu najproblematičnija policija koja vrlo teško reaguje i najčešće samo uz pritisak javnosti. Pri tome ne treba zaboraviti da postoje slučajevi iz kojih je javnost isključena ili žrtva ne želi da govori ili jednostavno ne poznaje svoja prava. Tada se sve završava na prekršajnoj prijavi, što je najgori mogući ishod.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković