1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Depresija - pratilac opšte nesigurnosti

Depresija, dakle dubok i dugotrajan osećaj potištenosti sve češća je pojava u industrijskim društvima. Bez obzira na to što su životni standard i zdravstvena zaštita u tim zemljama na najvišem mogućem nivou.

default

U sveopštoj nesigurnosti depresivci traže utočište - u Nemačkoj svaka peta osoba bar jednom "padne" u depresiju

Samo u Nemačkoj svaka peta osoba bar jednom u životu pati od depresije. Savezni ured za naučna istrživanja smatra da je depresija najpotcenjenija bolest nemačkog stanovništva. Za samo desetak godina depresija bi mogla da zameni kardiovaskularne bolesti na samom vrhu liste najčešćih oboljenja ove nacije.

Posle raspada Sovjetskog Saveza u novonastalim zemljama naglo je porastao broj depresija. To je znak da depresije ne nastaju samo zbog genetskih predispozicija i poremećaja neurotransmitera u mozgu, već da je to socijalna bolest. Sociološka istraživanja u Nemačkoj su pokazala da se broj depresija u zemlji od 60ih godina udesetostručio.

Šta se to promenilo u poslednjih pola veka?

Nauka i tehnika u svakodnevici veoma su napredovali - kompjuteri, mobilni telefoni, automati, internet, putovanja u daleke krajeve, digitalne kamere i muzički uređaji, satelitska televizija …samo su neka od modernih dostignuća koja su promenila naš život na poslu i kod kuće. Navedimo još globalizaciju privrede i kraj hladnog rata, kraj podele sveta na istočni i zapadani blok, promenu klime. Posledice ove brze promene skicira profesor Ortvin Ren sa instituta za sociološke nauke univerziteta u Štutgartu: „Naravno, pre svega nastaje osećaj duboke nesigurnosti. Ako su svi u društvu katolici i sveto pismo kaže šta je istina a šta nije, orijentacija je jednostavna. Sada, kada se mnoge naučne discipline međusobno takmiče, kada svaka za sebe kaže da je ispravna, a zapravo se međusobno isključuju, a pojedinac nije u stanju da to sam proveri – sve postaje mnogo teže i dolazi trenutak rezignacije, povlačenja. To može biti povlačenje u sektu, neki opšti skepticizam ili cinizam. Ali, može se desiti da poraste nivo straha – jer čovek sebi kaže – Više ne mogu nikome da verujem“

U vreme kada se čini da sve gubi svoje dobro poznate konture, čovek traži nešto sigurno. To je objašnjenje za porast broja vernika u raznim religijama, čak i onih koje se slepo drže biblije i kurana. Tradicija i kultura izgubile su jednu od svojih važnih funkcija – pružanje osećaja pripadnosti i identiteta. Pogotovu od kako su filmovi i muzika potisnuli lokalne kulture. Isto tako, radna snaga iz drugih zemalja, gastarbajteri, ali i izbeglice doneli su svoje kulture. To samo još više povećava osećaj nesigurnosti.

Nesigurnost stvara osećanje nemoći

S obzirom da se mašine i zgrade sve češće grade pod pritiskom, kamate za kredite koji se za takve poduhvate uzimaju, koje su izuzetno visoke, primoravaju da se čitav proces ubrza – proces izgradnje i proces otplate kredita. Gradovi sve brže menjaju svoja lica, aparati sve brže zastarevaju ali i naše obrazovanje…Sve ono na šta smo se navikli, što nam daje oslonac u životu, nestaje sve brže. Pojedinac nema nikakv uticaj na taj proces. To povećava osećaj nesigurnosti kaže profesor Ortvin Ren: „Ja uopšte nemam nikakav uticaj na to da li je neko u SAD precenio svoju kuću ili nije. To znači da sve više postajem igračka nekih sila s kojima nemam ništa, koje su potpuno van moje sfere uticaja. I onda dolazi depresija. Depresija je zapravo nedostatak svesti o moći sopstvenog delovanja. Ako mislim da bez obzira šta uradio, o meni odlučuju drugi, bolje je da se predam. Treba mi nešto metafizičko. A ako nemam oslonac u metafizičkom onda dolazi do depresije."

Pojedinac se oseća nemoćno u društvima koja stare, na kraju ere jeftine nafte u vreme naglih klimatskih promena. Da li će sutra još imati posao, odlučuje neki investitor u nekoj dalekoj zemlji. Pritom su mnogi ljudi, radi posla ostavili svoje porodice, svoj zavičaj.

Ta silna mobilnost o kojoj se toliko mnogo govori ima i svoju tamnu stranu – naučnici polaze od toga da je potrebno 7 godina da bi se čovek navikao na novu sredinu – čak i ako ostane u sopstvenom kulturnom okruženju.

Mala porodica je osetljivija, ranjivija od velike porodice. Prostorna udaljenost od baka i deka, rođaka, smanjuje osećaj sigurnosti, a i mogućnost uzajamnog pružanja pomoći praktično nestaje. A da i ne govorimo o skoro 200 miliona izbeglica širom sveta, brojka je i ovako dovoljno zastrašujuća i lako bi mogla da se udvostruči zbog nagle promene klime. Njima je još teže, jer su često izgubili sve – i domovinu i porodicu i identitet.

Međutim, nisu samo ljudi u industrijskim zemljama sve nesigurniji zbog naglih promena u svetu. Politika, zastrašena terorizmom, reaguje preterano, kontroliše građane i ukida im slobode. To takođe pojačava strahove. Ljudi postaju depresivni jer ne znaju kako da zaustave katastrofu koja im se predočava. U bogatim zemljama luksuz još od svega toga odvraća pažnju, doduše sve manjem broju ljudi dok čitavi slojevi društva polako ali sigurno padaju u siromaštvo.

„Od čega najviše umiru ljudi u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj - starosti od 20 do 40 godina? Posle bolesti - od sopstvene ruke! Samoubistva su češći uzrok smrti od pogibija u saobraćajnim nesrećama, od nesrećnih slučajeva uopšte, na poslu ili u kući... A ako pogledamo ...Harvard school of Public health u principu kaže da će oko 2020. godine depresija biti najčešća bolest u zemljama OECD-a ..onda se kockice slažu."

Lek: izlazak iz uloge žrtve?

Samo oni koji napuste ulogu žrtve, samo oni koji su aktivni i koji se angažuju protiv onoga što ih ugrožava – imaju šansu da izbegnu depresiju. Nisu samo zemlje članice Organizacije za ekonomski razvoj i saradnju suočene sa izazovom da svoja društva prilagode stvarnim potrebama ljudi i omoguće im dostojanstven život. Društva koja čoveka čine bolesnim su preskupa, neisplativa. To se vidi i po sve većim izdacima zdravstva u mnogim industrijskim zemljama.

Depresija je bolest od koje sve češće pate i vojnici. Reč je o profesionalcima koji se ne bore za slobodu svoje domovine, za svoja ognjšta, već negde daleko od kuće, za novac, krše sve moguće principe morala, kulture i religije kojoj pripadaju. U okruženju koje im je strano, često među ljudima druge rase, čiji jezik ne znaju, oni po komandi ubijaju i muče. Mnogi koji to hladnokrvno izdrže na ratištu, kada se vrate kući - shvate da ništa više nije kao što je bilo, da ne mogu da žive normalno da ih slike rata prate danju i noću. Oko 300.000 američkih vojnika koji su se vratili iz Iraka ili Avganistana pati od post traumatskog stresnog poremećaja ili depresije, ali samo polovina njih se leči - piše u rezultatima nezavisnog istraživanja objavljenog ove sedmice u Vašingtonu.

Označeno kao prvo nevladino istraživanje velikog obima te vrste, istraživanje privatne istraživačke organizacije RAND Corp, pokazalo je da post traumatski stresni poremećaj i depresija pogađaju 18.5 odsto od milion i po američkih vojnika koji su bili razmešteni u te dve ratne zone.

Ovi podaci se uglavnom slažu s nalazima ranijih istraživanja. Međutim u studiji RAND-a na 500 stranica, koja se temelji na razgovorima s više od 1.900 vojnika, mornara i marinaca, takođe se kaže da samo polovina vojnika koja trpi psihičke posledice rata dobija neku stručnu pomoć. Istraživanje je pokazalo da mnogi pripadnici oružanih snaga ne traže lečenje iz straha od stigme koju dijagnostifikovani psihički problemi mogu ostaviti na njihove karijere.

  • Datum 18.04.2008
  • Autor Dijana Roščić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/DkWe
  • Datum 18.04.2008
  • Autor Dijana Roščić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/DkWe