Demonstracije iz dnevne sobe

Ponekad je neka akcija toliko uspešna da onome ko je preduzeo donosi više štete nego koristi. To se desilo Maren Miler. Ona je nedavno pokrenula peticiju „Izbacite Markusa Lanca iz moje RTV-pretplate“. Nju je svako mogao da potpiše na internet-platformi „Otvorena peticija“. Povod za tu akciju je bilo skandalozno nepristojno ponašanje televizijskog voditelja Markusa Lanca prema jednoj od gošći njegove emisije, potpredsednici Levičarske stranke Sari Vagenkneht. Kada je broj potpisnika peticije premašio 200.000, počela je žestoka javna debata - kako o samom voditelju, tako i o smislu peticija koje se potpisuju preko interneta. Funkcioner Demohrišćana Volfgang Bozbah je peticiju protiv Lanca nazvao „kampanjom“ čiji je cilj da se taj voditelj „uništi“. Poznati kabaretista Diter Nur je čak pokrenuo kontrapeticiju pod nazivom: „Protiv digitalnog mobinga, binarnog uzbunjivanja i manije digitalnih peticija“.

Maren Miler je u međuvremenu obustavila sakupljanje potpisa protiv Markusa Lanca - jer je halabuka koja je oko toga stvorena i njoj samoj postala nepodnošljiva: „Zovu nas vođama linča, internet-zajednica se skandalizuje a demokratski instrument zvani otvorena internet-peticija se proglašava neozbiljnim“, napisala je. Portal „Otvorena peticija“ je sada promenio uslove korišćenja: sada više nisu dozvoljene peticije protiv pojedinaca.

Jesu li to sve samo džangrizala?

Takozvane elektronske peticije građani koriste sve češće kako bi se umšali u društvene ili političke debate. Postoji više internet-platformi za pisanje i potpisivanje peticija, a neke među njima su međunarodne - kao na primer avaaz.org koja širom sveta ima 25 miliona članova. U Nemačkoj se preko takvih platformi zahtevaju, na primer, legalizacija kanabisa, uvođenje obaveze sedenja u školskim autobusima u Bavarskoj, ukidanje poreza na konje, zabrana gradnja džamija itd. Najčešće je dovoljno 10.000 potpisa da peticija bude upućena primaocu. Već prema temi, to može biti parlament, neko ministarstvo, gradska vlast, ili televizijska stanica kao u slučaju Markusa Lanca. U nemačkim parlamentima peticije imaju dugu tradiciju. Gotovo 40 odsto peticija koje su upućene saveznom parlamentu predaje se preko interneta - odgovarajućem odboru Bundestaga. Taj Odbor u pravilu uzima u razmatranje sve peticije koje imaju više od 50.000 potpisnika.

Aktivisti lako nalaze istomišljenike

Zanimljivo je da Bundestag nudi i sopstvenu platformu za pisanje i potpisivanje peticija: ko god hoće, može da preko internet-portala parlamenta pokrene takvu akciju - to je vrlo jednostavno. Osim toga, parlamentarnu „alatku“ za pisanje i održavanje peticija mogu da koriste i oni koji svoje peticije uopšte nisu namenili parlamentu - tako da je to zapravo servis sličan „otvorenoj peticiji“, samo u ovom slučaju ga nudi sama država.

Fric Šadov sa portala „Otvorena peticija“ protivi se optužbama da takvi portali nude platformu svim vrstama anonimnih džangrizala. On podseća da su peticije upućene preko interneta manje anonimne nego normalni izbori: „Potpisnici navode svoje puno ime i prezime“ kao i adresu; „to su ljudi koji su javno stali iza svog zahteva - i samim tim se izložili i kritikama.“ Šadov smatra da peticije na internetu pomažu ljudima da „brzo uvide da nisu usamljeni sa svojim zahtevom“; zahvaljujući njima, građani „mogu i da se bolje povežu i van interneta“.

Demokratija iz dnevne sobe - suviše jednostavno?

I Andreas Jungher, politikolog sa Univerziteta u Bambergu, internet-peticije vidi kao pozitivan impuls sa demokratiju. On smatra da one pomažu da se pronađu istomišljenici kada je reč o nekoj temi, da se mišljenja ili važni projekti učine vidljivim, pa i povežu. Dovoljno je sesti za računar pa da se bude politički aktivan - čovek više ne mora da demonstrira stojeći satima na kiši i vetru ili da se vezuje lancima za železničke šine da bi sprečio transport nuklearnog otpada. Na pitanje: je li političko angažovanje postalo proizvoljno i previše lako? - Jungher odgovara da nije: „To bi značilo da formiranje političke volje mora da bude bolno da bi imalo značaj“. I dodaje da je važno da se projekti pojedinih grupa učine vidljivim - a da li se to radi kod kuće za računarom ili na ulici, nije tako važno.

Autori: Žanet Zajfert / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković