Delatnik Šmit i oklevajući Brant | Evropa | DW | 23.12.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Delatnik Šmit i oklevajući Brant

Danas (23.12) legendarni kancelar Helmut Šmit slavi 95. rođendan. Pre koji dan je bilo i sto godina od rođenja Vilija Branta. Dvojica socijaldemokrata obeležila su jednu epohu, a bili su sušte suprotnosti.

Mora li dobar političar da poseduje strast prema poslu? Nikako, rekao je Helmut Šmit nedavno u jednom televizijskom intervjuu. „Volja čoveku treba – i cigarete.“ Šmit je ono što u nemačkoj zovu Kettenraucher (pali cigaretu za cigaretom) i okružen dimom proveo je i svoja dva kancelarska mandata od 1974. do 1982. godine. Zaista nije težio da se pokaže kao strasni ili harizmatični političar, ali je bio – i danas je – veoma poštovan. Totalna suprotnost u odnosu na Vilija Branta kojeg su zbog učešća u Španskom građanskom ratu te uzimanja državljanstva Norveške ocrnjivali kao „egzilanta“ ili „komunističkog druga“. Ipak, Branta su za razliku od Šmita građani voleli. Čak i pre nego što je 1969. postao kancelar bio je smatran „nemačkim Kenedijem“ – mlad, pametan, obožavan.

Brant se od prvog istupanja na javnu scenu profilisao upravo svojom harizmom, priča istoričar Norbert Zajc. „Ali čak i njegovi odlasci sa funkcija kancelara ili, kasnije 1987, predsednika socijaldemokrata bili su spektakularno emotivni“, kaže Zajc za DW. Kada je opozicija glasanjem o poverenju 1972. nameravala da svrgne Branta, hiljade demonstranata su izašle na ulice, mnogi radnici stupili su u štrajk. Milioni su tražili da njihov Vili ostane na vlasti. „Helmut Šmit je uživao drugačiju podršku“, priča Zajc. „Imao je poštovanje, pre svega zbog odlučnost i hrabrosti u kriznim situacijama.“

Nemački Kenedi 1961.

"Nemački Kenedi" 1961.

Emigrant i vojnik Vermahta

Dvojica najvećih nemačkih socijaldemokrata su bili sušte suprotnosti, a njihovi odnosi bili su komplikovani. Konkurentski, često i neprijateljski. Sudarali su se stavovi „hladnog kao špricer“ Šmita i voljenog, ali ponekad neodlučnog Branta. Šmit je kritikovao starijeg kolegu, često i otvoreno, ali novinar Gunter Hofman tvrdi da je mlađi političar uvek čeznuo za priznanjem od strane starijeg. To se vidi u pismima koja su ova dvojica decenijama razmenjivala, kaže Hofman koji je o dvojici kancelara napisao knjigu. „Brant mu do kraja ne ukazuje otvoreno priznanje. Možda mu je Šmit bio jednostavno previše stran.“

Političare deli samo pet godina starosti, ali kao da ih dele čitavi svetovi. Brant je od početka bio opozicija Hitleru, od nacista je bežao u Norvešku gde je nastavljao revolucionarni rad. Šmit je, nasuprot tome, u Drugom ratu bio vojnik Vermahta, čak i oficir na Istočnom frontu. Bio je prilagođen, zbog čega se kasnije kajao. „Šmit je patio što u pogledu Hitlerovog režima nije bio dalekovid kao Brant“, kaže Hofman. Ispunjavao je vojnu dužnost, a takav je ostao i kao političar: disciplinovano je noćima prolazio kroz brda dokumenata, uvek spreman da donosi hitre i konsekventne odluke. Brant je važio za mekanog, savitljivog, spontanog političara – ponekad i kukavicu.

Geto i depresije

Ovu dvojicu su u politici pokretala različita goriva. Kod Branta je to bila izgradnja Berlinskog zida 1961, u vreme kada je bio gradonačelnik Berlina. Kod njega se nije radilo o reakciji, delanju nego o nalaženju pravih reči. I Brant ih je našao – „Nova istočna politika“ bila je deviza njegovog perioda na čelu Nemačke, a značila je približavanje DDR-u i drugim zemljama Varšavskog pakta. Susret sa sovjetskim čelnikom Leonidom Brežnjevim i, iznad svega, pad na kolena u varšavskom getu, mestu strašnih nemačkih zločina. Do danas se ne zna da li je Brant to uradio spontano. „Želimo da kao narod da budemo dobar komšija“, rekao je Brant u kancelarskom ekspozeu 1969. Njegov drugi moto – „više demokratije“ tražio je otvorenije, slobodnije društvo.

Ali imao je i drugu stranu, taj voljeni kancelar, kojem je ljubav građana donosila i mnoge neprijatelje. „S vremena na vreme me na nekoliko dana obori prehlada koja mora da potiče od iscrpljenosti“, opisao je Brant poslednje mesece na mestu kancelara. Poznavaoci njegovog života otvoreno pričaju o depresijama koje su Branta slale ispod jorgana, nesposobnog da se suoči sa problemima i donese teške odluke.

Delatnik i menadžer

Šmit je, sa druge strane, morao od početka da bude krizni menadžer. Još 1962. bio je senator unutrašnjih poslova u Hamburgu tokom velike poplave u ovom lučkom gradu. I pokazao se vrhunski: iskoristio je dobre kontakte u Bundesveru i NATO i isposlovao hitnu pomoć vojske, što nemački Osnovni zakon zapravo zabranjuje. „Svi su leteli kao muve bez glava i neko je morao da preuzme dizgine“, objasnio je kasnije Šmit. Njegova odlučnost tražila se i kada je postao kancelar. Reformska euforija iz vremena Branta brzo je zamrla, 1973. su cene nafte podivljale izazivajući svetsku krizu: pred Šmitom je bila hrpa problema nakon što se Vili Brant 1974. povukao pošto je u njegovom kabinetu otkriven istočnonemački špijun.

Šmit na radnom mestu 1977.

Šmit na radnom mestu 1977.

I odmah zatim, kada su Nemačku 1977. potresale terorističke akcije Frakcije Crvene armije (RAF) koje su kulminirale otmicom aviona, tražila se Šmitova menadžerska veština. „Savezna Republika je tražila sebe, a RAF je bio najekstremniji izraz nemira i nesređenih odnosa“, opisuje kasne sedamdesete novinar Hofman. Nove građanske inicijative kao i rastući mirovni i ekološki pokret – koje je Brant svojim antenama na vreme registrovao i delimično podržao – ostale su sasvim daleke Helmutu Šmitu. Na kraju svoje ere na čelu vlade, Šmit je ostao usamljen u svojoj partiji kada je hteo da dozvoli Amerikancima razmeštanje raketa na teritoriji Nemačke.

Očevi i oci

Delatnik Šmit i oklevajući Brant – ta slika je opstala. Autor knjige o dvojici kancelara Hofman misli da je u pitanju kliše, doduše uredno održavan od strane medija sve do danas. „Brant je u određenim okolnostima bio tvrdokorni realpolitičar, a Šmit je u mnogim pitanjima bio neodlučan iako to nije hteo da prizna.“ Mnoge Brantove odluke nisu imali podršku ni u SPD-u, ali se na to radije žmurilo. „Branta su uzdizali i činili većim nego što je bio. Ali on je ostao projekcija tuđih želja, što Šmit nikada nije mogao biti“, dodaje Hofman.

Autori: Žanet Zajfert / Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković

DW.COM