1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Deca vukovi

Nemica Erika Zauerbaum iz rodnog Kenigzberga mučena glađu, trbuhom za kruhom, otišla je u Litvaniju. Našla je posao, udala se i izrodila četvoro dece, a ogrlica od ćilibara koju nikada ne skida podseća je na zavičaj.

Erika Zauerbaum otvara uspomene.

Erika Zauerbaum otvara uspomene.

„ U aprilu 1947. - toga se još dobro sećam - čuli smo da u Litvaniji još uvek ima hleba i da tamo može da se prosi,“ priča Erika Zauerbaum koja sada ima 79 godina. Erika je 1945. sa svojom majkom ostala u tada već razrušenom nemačkom Kenigzbergu. Tri starija brata su bila na frontu.

„Rusi su ušli u Kenigsberg 9.aprila. 10. aprila su me odveli. Kući sam se vratila tek u decembru.

“Pre nedelju dana smo ti sahranili majku”

Ali tada se situacija, u nekada blistavom glavnom gradu Istočne Pruske, dramatično pogoršala. Nemačka je 9. maja kapitulirala. „Kada sam se vratila u grad, srela sam devojčicu koju sam prepoznala. Irmgard se zvala. Bila sam jako srećna. A ona mi je rekla 'p re nedelju dana smo ti sahranili majku '. Tako sam makar znala gde joj je grob .“

Očev sat...

Očev sat...

Majka joj je umrla od gladi i tifusa. A otac… “Moj otac… njega su ubili Rusi. Streljano je mnogo muškaraca.”

Erika tada nije mogla da razmišlja o svojoj situaciji, o tome da je sa 16 godina ostala bez roditelja. I nju je, kao i sve u Istočnoj Pruskoj mučila užasna glad. Prvo je lutala ulicama i tražila bilo šta jestivo; potom, po obodima grada, po napuštenim baštama. Na kraju, kada više ničega nije bilo, odlazila je u obećanu zemlju – Litvaniju.

Prosili su hleb, mleko, puter…

Međutim tamo se nije moglo peške. Tih 120 kilometara Erika je, zajedno sa mnogo druge dece, prelazila vozom koji je iz Kenigsberga preko Litvanije išao do Moskve. Kada bi voz usporio, oni bi iskakali i odlazili da prose kod seljaka u Litvaniji. I mada nisu razumeli jezik, dobijali su, hleb, mleko i puter.

Ponekad bi nam dopustili da prenoćimo. Ponekad bi smo se prišunjali u senike ili štale i tamo prespavali. A čest o smo spavali i po šumama. Zato su nas i nazvali deca vukovi.“

Ogrlica od ćilibara i zavičaj

Erika Kaciuriene rođena Zauerbaum sa ogrlicom od ćilibara seće se svog detinjstva.

Erika Kaciuriene rođena Zauerbaum sa ogrlicom od ćilibara seće se svog detinjstva.

Trbuhom za kruhom, Erika je išla od mesta do mesta. Jednom prilikom seljaci su joj ponudili da radi, da pomaže u domaćinstvu i na polju i ona je ostala. Naučila je litvanski. Kasnije se zaposlila u fabrici nameštaja, udala i izrodila četvoro dece.

Tek 20 godina posle rata uspela je preko Crvenog krsta da uspostavi kontakt sa dva preživela brata u Nemačkoj. Više puta je želela da se vrati u Nemačku, ali su veze sa Litvanijom, deca i unuci, isuviše jake. Ostala je ogrlica od ćilibara koju nikad ne skida i koja je uvek podseća na izgubljeni zavičaj.

  • Datum 13.06.2008
  • Autor Vikotoria Gotberg
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/EJA9
  • Datum 13.06.2008
  • Autor Vikotoria Gotberg
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/EJA9