1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Deca uče da lakše prihvate smrt najbližih

Pokret „Hospicijum“ (konačište), koji se bavi umiranjem i potrebama pacijenata na samrti, u Nemačkoj je otišao korak dalje – deca se u školama podučavaju šta smrt znači i kako da prevaziđu teškoće.

Deca često postavljaju pitanja u vezi sa smrću svojih deka i baka. Ali, tada često i ne umeju da nađu prave reči, jer se teško nose sa gubitkom najmilijih. „Hospicijum“, je moderni pokret u zdravstvenoj zaštiti koji se bavi procesom umiranja i usmerava pažnju na potrebe pacijenata na samrti. Nastao je posle drugog svetskog rata u Velikoj Britaniji i SAD, a korene vuče još od 11. veka od kada se razvijao se u manastirima i crkvama.

Smrt je tema koja se izbegava u razgovorima. Ipak, u jednoj osnovnoj školi blizu Kelna to nije tako. Tu su deca upravo završila petodnevni kurs „Hospicijum u školama“. Otvoreno su pričali o bolestima, patnji, umiranju, smrti, kako je to biti tužan, kako se utešiti… Deca su provodila dane i u igri, pevanju, slikanju, gledanju filmova, plesanju… Takođe razgovarali su o osećanjima. Učili su šta znači žaliti za nekim, saznali su kakvi su običaji prilikom sahrana u različitim religijama i kulturama.

Poslednjeg dana učili su i ples kojim skidaju „teret tuge“ sa sebe. „Za mene je ova nedelja bila lepa. Ne plašim se više smrti… Još uvek se bojim umiranja, jer ne znam kako će se to dogoditi, ali izuzev toga sve ostalo mi je u redu“, objašnjava jedna učenica.

Deci će biti lakše nego nekad

Psiholog Betina Hadegorn radi u „Hospicijum“ ustanovi u Direnu, na zapadu Nemačke, već 13 godina. Ona je osmislila i 2005. započela program „Hospicijum u školama“. Namera joj je bila da pričom i informisanjem o bolesti i smrti ublaži tugu i patnju članova porodice. Iz ličnog iskustva zna kako je deci koja osete strah od umiranja svojih najbližih: „Moj mlađi brat je bio mnogo bolestan. Roditelji nisu znali gotovo tri dana da li će preživeti. Mom starijem bratu i meni nisu ništa govorili. Čekali bismo ih ispred bolnice i kada bi izašli samo smo mogli da vidimo njihova tužna lica. Imala sam šest godina i bila sam prestravljena.“

„Hospicijum u školama“ nije deo nastavnog plana, škole se same prijavljuju da im volonteri održe kurs. I mnogi roditelji su zadovoljni, jedan od njih, Ditmar Harchajm, oduševljen je onim što je njegova ćerka naučila: „Čovek ne treba da misli o kraju života… Bio sam u nedoumici, ali priznajem da su lepo sproveli ovaj program. Ćerka mi je govorila šta su svakog dana radili u školi. Smatram da ih to nije opterećivalo, već da su se potpuno uživeli u priču, kao što i mi, roditelji, treba da uradimo, iako bismo u sebi radije voleli da to ignorišemo! Sada kada deca uče o tome ovako rano, možda će se bolje nositi sa tim nego što smo mi mogli kao deca.“


Autori: Vilhelmina Lifit / Vladimir Petković

Odg. urednik: Nemanja Rujević

  • Datum 13.01.2011
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Qre6
  • Datum 13.01.2011
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Qre6