Deca su buka sveta

Da li je dečija graja, „muzika budućnosti“ i „čista životna radost“ ili „nepodnošljiva larma i teror“? Prema dosadašnjem Zakonu o zaštiti od buke radi se o nečemu što čak ugrožava životnu sredinu? To mišljenje dele hiljade nemačkih građana koji se pred sudom bune zbog porodice, dečijih vrtića i dečijih igrališta. Više stotina sudskih tužbi sprečilo je useljavanje porodica sa više dece, gradnju novih obdaništa ili opstanak postojećih. Od severa do juga Nemačke nailazimo na isti stav kada su deca u pitanju.

Kako bi sprečili sve zvukove koje prave deca, oni kojima to smeta ne plaše se ni povećanih troškova ako tako mogu da dokažu da, na primer, dečija igrališta nisu dovoljno udaljena od njihovih kuća. U tu svrhu ponovo se premerava udaljenost, aparatima se meri jačina dečije graje, prekršaji u kućnom rede mere se minutima. U velikom broju gradova, oko obdaništa su izgrađene zaštitne ograde protiv buke. Takvi primeri mogu se videti u Minhenu, Frankfurtu ili Hamburgu.

Dečije vaspitačice ne mogu da veruju šta se događa. Jedna od njih kaže: „Ako mislite da se iza tih zaštitnih ograda nalazi autoput – grešite. Reč je o vrtiću. Dakle, to je ipak malo čudno.“

Profesionalni špijuni dece

U Frankfurtu je na zahtev bogatih vlasnika stanova angažovan supervizor sa zadatkom da pomno kontroliše da deca ne budu suviše glasna. Roditelji pričaju:

„Došlo je dotle da se moja starija ćerka ne usuđuje da izađe napolje da se igra. Plaši se da je ne fotografišu ili opominju. Ide da se igra u susedno dvorište gde sme da se igra loptom, gde su ljudi jednostavno naklonjeniji deci.“

„Moj sin se tamo igrao i zbacili su ga bicikla samo zato što je vozio bicikl. To je apsurdno.“

Pri tom je Udruženje stanodavaca tražilo upravo mlade porodice. Jedan ljutiti otac kaže da je stanovanje u tom kraju bilo reklamirano kao „Život u prijateljskom porodičnom okruženju“. To trenutno uopšte nije slučaj.

Dečija graja smanjuje vrednost nekretnine

U cilju ogorčene borbe protiv dečjih „šumova“, organizovane su bezbrojne kampanje. Slogan jedne od njih u Hamburgu jasno pokazuje da je tu najmanje reč o potrebi za odmorom, a mnogo više o vrednosti imovine tamošnjih stanovnika: „Ne želimo da nam se prekomerno ošteti posed“.

Dakle, vrednost nekretnina pada, ako postoji opasnost dečije graje iz komšiluka. Posle donošenja Zakona, to više niko neće moći tako otvoreno da kaže u sudskim raspravama. Zato mnogi advokati podižu tužbe zbog kršenja građevinskih zakona ili uredbe o korišćenju građevinskog zemljišta. Ta uredba je do sada zabranjivala izgradnju dečijih vrtića u naseljima.

Jedan od tih advokata Elmar Hajnen, smatra da decu treba učiti da obraćaju pažnju na druge. To je, kaže, zadatak direktora dečijih vrtića. „Ako direktor kaže da ništa ne radi po tom pitanju, niti da će išta uraditi, onda on mora da snosi posledice“, objašnjava Hajnen.

U nastavku: „Ma kakvi vrtići, to je zaštićeno naselje!“

Jedno govore…

Najglasnije se bune vlasnici kuća i zemljišta, kao i udruženje starijih osoba, koji smatraju da su deca u nemačkom društvu suviše privilegovana. Međutim, kada jednom od članova Udruženja starijih osoba, Alojzu Princingeru, postavite pitanje vezano za taj slučaj, sve zvuči dijametralno drugačije: „Dečija buka je lepa. Deca su naša budućnost i bilo bi lepo ako bi u gradu bilo više buke, jer je nama svima potrebno mnogo više dece“, kaže Princinger.

I na skupovima građana poput jednog u Frajburgu, često se mogu čuti samo mantre: „Najlepša stvar na svetu su deca. Ono društvo koje nema preče probleme nego da raspravlja o deci koja prave buku zato što se raduju životu, to društvo je sasvim sigurno bolesno.“

…a drugo misle

Kakav je zaista stav građana u Nemačkoj prema deci može se saznati i na sastancima Senata u Hamburgu, na kojem je Karola Fajt, predsednica parlamenta, izgubila nerve: „Ja sam vam donela građevinski plan mesta Otmaršena. Kada malo bolje pogledate plan vidite da je u pitanju jedno veoma zaštićeno naselje. Gde tu nameravate da gradite dečije vrtiće?“

Do 2013. godine treba da se omogući zagarantovano pravo na mesto u vrtiću. Za to je neophodno da gradovi i zajednice odobre izgradnju vrtića. Bez promene uredbe o korišćenju građevinskog zemljišta ni Zakon o galami ništa neće doneti.

Oni koji najviše pate zbog te averzije prema deci su naravno samohrane majke, koje žele ili moraju da rade. Jedna od njih kaže: „Žene ne znaju šta da rade sa decom. One ne znaju kako opet da se vrate svom poslu, a onda im se stavljaju takve prepreke na put. To me čini ljutom i tužnom.“

Autori: Dik Volfgang / Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković