Deca Štazija | Mozaik | DW | 13.03.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Deca Štazija

Pripadnici Štazija su u bivšem DDR-u kontrolisali i šikanirali. S druge strane, i sami su bili pod prismotrom. Često su patile njihove porodice, posebno deca o kojoj je Rut Hofman napisala knjigu „Deca Štazija“.


März, 2012

Rut Hofman

Štit i mač partije – tako je sebe zvala Služba državne bezbednosti bivšeg DDR-a. Osnovana 1950, po uzoru na sovjestku tajnu policiju i „Čeku“, od samog početka ona je služila kao instrument represije nad onima koji su proglašavani neprijateljima države, odnosno Jedinstvene socijalističke partije. Pripadnici Rukovodstva Štazija formirali su zatvoreno „društvo u društvu“ – živel  su u posebnim stambenim četvrtima, imali privilegije i bili natprosečno dobro plaćeni, imali na raspolaganju sopstvene radnje, lekare, klinike i odmarališta. Imali su i prednosti pri kupovini automobila.

Novinarka Rut Hofman je otkrila čitav svet patnje u kome su se – pod vidom naoko normalnog života – „Štazijeva deca“ snalazila kako su znala i umela. Jer, deca su morala da budu „na liniji“ a da toga sam nisu bila sasvim svesna. Na primer, na konkretno pitanje ona su morala da daju odgovor tipa: „Moj otac radi pri Ministarstvu unutrašnjih poslova“. To je bila propisana laž, ali deca nisu znala da je to laž. Jer, očev posao je kod kuće bio tabu, o tome se nije govorilo. U školi je taj kod bio poznat – naposletku, rad za Štazi nije bio ništa nečasno, jer je to bila organizacija od velike važnosti za državu – istu tu državu, za koju su radili i sami nastavnici. Očevi su živeli u sistemu koji se temeljio na naređenjima i poslušnosti, i u najvećem broju slučajeva su te principe prenosili i na svoju decu.

„Najveći broj osoba sa kojima sam razgovarala su rekle da su za sve postojala pravila. Podrazumevalo se da su deca morala da budu dobri pioniri, kasnije članovi Omladinske organizacije DDR-a, a još malo kasnije i članovi Partije. Za štazijevce je bilo važno da im čitava porodica bude na liniji, jer za njih u suštini služba i privatni život nisu bili odvojeni. Njihovi šefovi su znali sve o njima. Prilikom izbora agenata, moralo je da se zna sve o njihovom okruženju u mestu stanovanja, o njihovim prijateljima, partnerima i aktivnostima u slobodnom vremenu. Kasnije su stalno praćene i sve aktivnosti njihovih porodica“, kaže Hofman.

Agenti sa predispozicijom

Rut Hofman u svojoj knjizi izveštava o mnogim slučajevima u kojima su očevi morali na raport kod svojih pretpostavljenih zbog aktivnosti svoje dece, na primer, zbog toga što su im se sinovi družili sa pankerima, ili pripadnicima mirovnih pokreta. Neki su čak bili toliko revnosni da su sami prijavljivali svoju decu. Jedan agent se čak javno odrekao svog sina nakon što je ovaj dospeo u zatvor zbog relativno bezazlenih kritika koje je napisao u zidnim novinama.

Da li čovek mora imati određene mentalne predispozicije da bi bio agent Štazija? Autorka knjige navodi mišljenje psihijatra Haralda Frajbergera sa univerziteta u Grajfsvaldu, koji je ustanovio da su određene strukture ličnosti bile posebno dobro predisponirane za rad u Štaziju. Inače, Štazi je bio muška služba. „Gotovo 84 odsto saradnika su bili muškarci. Malobrojne žene koje su tamo radile bile su ili čistačice ili sekretarice i imale su nebitnu ulogu.“

Jedna od najgorih stvari za decu Štazijevaca, koja su odavno odrasli ljudi, bila je činjenica da njihovi očevi i posle pada Berlinskog zida nisu želeli da im otkriju istinu o svojim aktivnostima, iako tada više nije bilo razloga da se ti podaci drže u tajnosti. Ćutanje je nastavljeno.

Autori: Gabriela Šaf / Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević

  • Datum 13.03.2012
  • Ključne reči štazi
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/14JoJ
  • Datum 13.03.2012
  • Ključne reči štazi
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/14JoJ