Dečiji kostur u plitkom grobu

Piše Dragan Aleksić

Davno, pre rata, jedna moja ljubavnica, s kojom se veza malo odužila, inače, lepa žena, prava bedevija, ali dosta mazna, rekla mi je da je trudna sa mnom, ali da ne želi da rodi. Rekla je da joj, u tom trenutku u životu, to ne treba. Već je bila našla neku ženu koja je trebalo da joj za neki pristojan novac uradi kiretažu. Još je rekla da ne brinem, da nije u pitanju neka samouka baba već doktorica koja to radi u svojoj kući, sa svom potrebnom opremom.

Ja nisam bio za brak – ona je to znala, znala je da sam nestalan, da pijem, da sam imao mnoge žene i da ću još da ih imam (jer su uglavnom žene jurile mene a ne ja njih) – ali jesam bio za to da neko biće, u kome ima i moje krvi, živi, raste, postoji na ovom svetu. Tada sam bio u srednjim tridesetim i ako baš i nisam bio za brak, jesam bio za potomstvo. Nekako sam tih godina pomišljao da bi bilo lepo da postoji neko ko bi, možda, malo ličio na mene, neko ko je od mog korena.

Rekao sam toj ženi, držeći ruku na njenom toplom stomaku, jer bili smo u krevetu kada mi je rekla da je trudna: „Odričeš se, možda, jedinog bića koje će sigurno da te voli. Roditeljska ljubav je prošla, muška – dolazi i odlazi, a dečja, tvog potomka, ostaje zauvek." Žene su u prednosti u odnosu na nas – one mogu da rode nekoga ko će da im da ljubav, a mi, muškarci, možemo samo da tražimo, jurimo, ištemo, nadamo se ljubavi.

Desetak godina kasnije, ja u zrelom dobu, četrdeset i neka, u zarobljeništvu, na nekim nemačkim planinama čuvam krave preko dana, noću, sa ostalim zarobljenicima koji rade razne poslove po nemačkim kućama i poljima, jer muškarci su na frontu, spavam u velikoj drvenoj baraci. Čuvaju nas dvojica stražara; stariji, mirni ljudi. Ponekad mi se određuje da radim u mlekari. Tu upoznajem jednu mladu Nemicu. Ona živi sama sa majkom i često čuva krave gde i ja. Ona se zaljubljuje u mene. Počinje naš tajni ljubavni život. Posle nekoliko meseci, njoj se zaokrugljuje stomak. Ja sam srećan zbog toga. Govorim joj da je posle završetka rata ženim i vodim kod sebe.

Noću se u baraci priča. Jedne noći čujem: „Ovaj naš je poludeo, hoće Švabicu da vodi kući. Pored toliko naših žena, on rešio da se ženi švapskom kurvom. Video sam je jutros kako se u svom dvorištu ‘vata i ljubi sa nekim muškarcem. Kao isteruju zajedno krave a pipaju se svuda i ljube u usta." U meni sve gori, kipti, otrovan sam. Budan dočekujem sledeći dan. Nalazim u brdima svoju kurvu i tučem je, tučem. Ubijam boga u njoj. Ništa ne govorim nemački, samo je po našem psujem, vičem: „Kurvo! Kurvo!" i tučem... Ne znam kako je stigla do svoje kuće...

Prolazi vreme... Napokon stižu Rusi, stiže oslobođenje. Dok se drugi spremaju da krenu kući, ja odlazim u kuću svoje Švabice. Nje nema, ali tu je njena majka. Govori mi: „Gospodine, slobodni ste, idite svojoj kući, ostavite nas na miru, dosta ste nam zla učinili"” Ne, ja tražim nju. Napokon ona izlazi iz kuće. Ja je jedva prepoznajem: to više nije ona mlada žena, ona jedra devojka. Ovo je sad neka osušena, uvela osoba, kost i koža. Pitam: „Gde je dete?" Javlja se majka: „Nema deteta, molim Vas, gospodine, pustite nas na miru, idite, zlo ste nam učinili." Ja ne odustajem, ne obazirem se na njihova bolna lica. Opet pitam: „Gde je dete?" Žena plačnim glasom govori: „Nema nikakvog deteta. Dete je mrtvo." Devojka pokriva lice suvim šakama. Majka podiže ruku i pokazuje prema kraju bašte: „Dete je umrlo. Tamo smo ga sahranile. Nas dve." Ne mogu da verujem. Naređujem: „Pokažite mi!" Svo troje idemo lagano ka kraju bašte. Kada su žene stale, naređujem da kopaju. Majka i ćerka se spuštaju na kolena i rukama kopaju zemlju. Razgrću zemlju, razgrću, sve dublje zaranjaju ruke u nju. Iz tog crnila polako izranjaju bele dečije kosti...

Danima se putuje kući. Malo vozom, malo pešice. Smenjuju se putevi, pruge, železničke stanice. Na nekoj stanici u Mađarskoj, svi smo oko vatre na kraju perona. Jedan od onih iz moje barake govori: „Grešan sam. Hteo bih, pre nego što stignemo kući, dušu da olakšam, jer opoganio sam je." Okreće se ka meni: „Ona tvoja devojka, ona Švabica, nije kurva. Nije se ni sa kim ljubila niti ‘vatala u svom dvorištu. Rekao sam to onako, da te spasim, da ne vodiš Švabicu kući, da se ne brukaš. Naši ratovali protiv Švaba, a ti da se ženiš njihovom, decu da ti rađa, Švapčiće..." Skačem na njega. Pokušavam grlo da mu pregrizem, grlo kroz koje su prošle pređašnje reči i one laži od pre dve godine. On jauče, razdvajaju nas, sprečavaju me da dovoljno jako zagrizem, vade moj palac koji je utonuo u njegovo oko kao prst u glinu, kao prst u jaje iz kojeg tek što se nije izleglo pile.