„Danas se i ustašoidi čitaju na ćirilici“

Povezivanje pisaca na području bivše Jugoslavije nekada se činilo Sizifovim poslom, međutim kako vreme odmiče sve je više autora koji objavljuju svoje knjige u susednim zemlja. Sve je više i izdavača koji polako, 20 godina nakon rata, prodiru na tržišta zemalja u regionu. Najveći jaz, čini se, bio je između Srbije i Hrvatske, ali njega je premostila pre deset godina izdavačka kuća „Rende“, koja je svojom edicijom Ledolomac otvorila vrata piscima sa one strane granica i počela da ih objavljuje na tržištu Srbije. Bio je to pionirski poduhvat, veoma rizičan. Društva su se oporavljala od tek završenih ratova, a nepoverenje je bilo ogromno.

Glavna urednica izdavačke kuće „Rende“ Slađana Novaković kaže da je to bio, iako pionirski, jedan potpuno normalan korak, pitanje je bilo ko će ga prvi napraviti. „Hteli smo da približimo stvari koje su se vremenom udaljile i mislim da smo uspeli. To je podrazumevalo i regionalnu književnost. Nama je to bilo prirodno i normalno, bila je to vrsta izazova jer smo te 2000. živeli u zemlji koja je sticajem svih tih okolnosti devedesetih bila izolovana i posvađana sa svima. To mi je bila inspiracija, da pokažemo da ima sjajnih ljudi sa raznih strana i to sve naravno kroz književnost“, pojasnila je Novakovićeva.

Bila su to dva sveta

Od te 2000. godine do danas u knjižarama Srbije postali su redovni autori poput Miljenka Jergovića, Borisa Dežulovića, Vedrane Rudan, Muharema Bazdulja, Emira Imamovića Pirketa, Aleksandra Hemona, Andreja Nikolaidisa. Već drugu godinu zaredom održava se i književni festival „Krokodil“, koji mahom okuplja pisce iz regiona, a tri velike kuće iz Zagreba, VBZ, „Algoritam“ i „Profil“, otvorile su svoje podružnice u Beogradu.

Miljenko Jergović, kao redovni gost Beograda, kaže da je kulturno povezivanje u regionu davalo i daje nadu da se stvari normalizuju, iako još uvek ima određenih problema i prepreka. „Ja sam prvi put nakon rata dolazio u Beograd 1999. godine. Dolazio sam vozom koji je vozio između Zagreba i Beograda. Taj voz je bio strašan i užasno tužan. Nakon što bi prošao Slavonski brod, on bi se gotovo potpuno ispraznio i u njemu su bili samo neki užasno uplašeni i jako siromašni ljudi, to se videlo na njima. I bilo je nas troje pisaca. Mi smo bili opušteni i veseli i nije nas se previše ticala ta atmosfera voza između Beograda i Zagreba, znali smo da nam policija ne može ništa, da nismo nikome ni za šta krivi, ovi drugi ljudi su se tresli jer su bili krivi, bili su krivi što putuju u Srbiju, jer u Srbiji imaju neku rodbinu. To je izgledalo kao prelaz iz jednog sveta u drugi“, priča Jergović i nastavlja:

„Danas, 2010. godine, ta granica gotovo da i ne postoji, ljudi vrlo slobodno komuniciraju, u Beograd iz Hrvatske putuju svi uključujući i kojekakve ustašoide i sve je skoro normalno. Mislim da je tu uloga književnosti i posebno pojava malih izdavača bila vrlo slična pojavi nas troje u vozu 1999, nas troje u koje su ovi uplašeni ljudi gledali kao u svoju nadu, jer ako se mi ne bojimo šta će se desiti onda će možda sve biti u redu. To je ono što su ta regionalna kulturna i književna povezivanja najviše proizvela“, pojašnjava Jergović.

Na sledećoj strani:

Ustašoidni pisci na ćirilici

Ustašoidni pisci na ćirilici

Pisci iz BiH i Hrvatske pišu povremeno i za beogradske listove i internet portale. Na taj način, ukazivanjem na određena društvena dešavanja i detektovanjem sličnih pojava u zemljama iz kojih dolaze, pisci približavaju probleme u kojima se manje-više nalaze sve zemlje bivše SFRJ. Prema mišljenju Miljenka Jergovića, književnost jeste uticala na određene pozitivne promene u društvu:

„S jedne strane bi se moglo reći da književnost nije doprinela nimalo, jer na nacionaliste, rasiste, šoviniste i likove koji su naprosto napaljeni na rat i na mržnju ta činjenica nije nikako uticala. Ta činjenica je uticala na društvene manjine u svim zemljama i to veoma pozitivno. To više nije priča kakva je bila pre pet-šest godina, nema više ledolomaca, nema više Igora Mandića koji prvi put dolazi u Beograd, sad Igor Mandić dolazi u Beograd kao što je dolazio uvek – mi zapravo pričamo o nečemu što se dogodilo i što je već prošlo“, priča Jergović i nastavlja:

„Danas već i nacionalisti pa čak i radikalni ustašoidi objavljuju svoje knjige u Beogradu, recimo jedan od najradikalnijih ustaša u hrvatskom novinarstvu, stanoviti Despot objavio je knjigu sa bivšim urednikom Večernjih novosti o Titu, u kojoj je Tito neki strašni demon. On je to uradio u Beogradu i čak mu je pošlo za rukom ono što meni ne polazi godinama, a to je da mu knjiga bude štampana na ćirilici“, pojasnio je Jergović.

Pomaka ima, ali…

Međutim, Slađana Novaković iz izdavačke kuće Rende smatra da iako povezivanje pisaca jeste jedan potpuno normalan i prirodan proces, to je još uvek na marginama, i nije donelo, u globalu, veće promene kad je politika u pitanju. „Nažalost, izgleda da smo na istom samo je situacija u društvu malo upeglanija. Neke promene se vide na dnevnom nivou i za dnevno političke potrebe, ali suštinski, dubinski mislim da nema promena, nažalost.“

Ona smatra da svi „govorimo manje-više iste jezike, mali smo svi kao dugmence i onda iz raznoraznih razloga normalno je da ćemo se spajati. Izdavači zbog većih teritorija gde prodaju knjige, što opet ide u korist piscima jer više će ih ljudi čitati, tako da mislim da je to prirodno i neminovno. Ranije su to sprečavale određene politike, ali sada vidimo da u Hrvatskoj više objavljuju srpske pisce, BiH je malo drugačija, ali kreću se stvari, sitnim koracima, ali nešto se dešava.“

Na sledećoj strani:

„Ne padam na priču da je Dodik sotona, a Silajdžić borac“

„Ne padam na priču da je Dodik sotona, a Silajdžić borac“

Kada je BiH u pitanju, Miljenko Jergović se osvrnuo i na predizbornu kampanju, u koju je na veoma angažovan način uključen veliki broj umetnika, mahom muzičara, ali i pisaca i glumaca. Posmatrajući ono što se dešava poslednjih mesec dana u celoj BiH, Jergović kaže da je sve jako tužno.

„Meni su ovi izbori u BiH najdepresivniji od svih izbora do sad i to iz jednostavnog razloga što, kada bih glasao, a trenutno ne glasam iako imam pravo glasa u BiH, ja ne znam za koga bih glasao. Ovo su prvi izbori u BiH u kojima ja ne znam za koga bih glasao jer se politička scena na toliko načina nacionalizovala da ne postoji ni minimum prostora koji nije agresivno nacional-šovinistički. Nažalost, u tome su se nacionalne elite potpuno izjednačile. Ja ne padam na onu priču koja je jako draga ljudima u Sarajevu na koju padaju i meni neki bliski ljudi u Beogradu, da je Dodik sotona, a da su Haris Silajdžić i njemu slični borci za BiH. Ja između njih dvojice vidim samo minimalne razlike. S tim da je izgubljena leva, socijaldemokrastka, alternativa jer se SDP pretvorio u jednu bošnjačko-muslimansku stranku.

Nacional-šovinistička politika

Namerno kažem muslimansku zbog njihovog sve otvorenijeg koketiranja sa reis ul ulemom Islamske zajednice, Mustafom Cerićem. Zapravo stvar je jako tužna. Tužna zbog toga jer danas na celoj teritoriji BiH postoji samo jedno mesto, još uvek, gde ljudi nisu ponižena i potlačena manjina. To je Tuzla. Jedino u Tuzli možete biti Srbin ili Hrvat i osećati se ravnopravno i dostojanstveno. Takvo nešto u Sarajevu apsolutno nije moguće, naglašavam Sarajevo jer je opšte mjesto da govorim takve stvari za Banjaluku ili Mostar“, rekao je Jergović.

Pisci iz zemalja bivše Jugoslavije na susednim tržištima su još uvek zahvaljujući malim privatnim izdavačima. Države nemaju interesa da u tome učestvuju na bilo koji način, što govori i o političkoj dimenziji cele priče, koja je, nažalost, još uvek prisutna. O tome koliko politika utiče na kulturnu razmenu, trenutno je najbolji primer kosovskih umetnika za koje je Beograd potpuno zatvoren grad. Jedan od pokušaja da se kosovski pisac predstavi beogradskoj publici, bio je ovog maja na festivalu „Krokodil“, kada je pisac Beć Cufaj, inače državljanin Nemačke, trebalo da bude jedan od gostiju. To se nije desilo zbog kosovskog pečata u pasošu.

Autorka: Žarka Radoja, Beograd

Odg. urednik: Nemanja Rujević