Dan kada je počela da pada Gvozdena zavesa | Mozaik | DW | 02.05.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Dan kada je počela da pada Gvozdena zavesa

Berlinski zid pao je 9. novembra 1989, ali Gvozdena zavesa počela je da pada šest meseci pre toga. Mađarski vojnici su pre tačno 25 godina počeli da režu žičanu ogradu na granici.

Joahim Jauer i njegov tim snimatelja, nazdravljali su uz pivo, zadovoljni obavljenim poslom oko izveštavanja o proslavi 1. maja 1989. u Budimpešti kada ih je prekinuo kurir mađarske vlade sa sledećom porukom: „Sutra ujutro, održaće se jedna važna konferencija za novinare u pograničnom mestu Heđešalom. Molimo Vas da dođete, vrlo je važno.“ Iako je bio skeptičan, tadašnji dopisnik zapadnonemačke javne televizije ZDF, zaputio se sa svojim timom u sedam sati idućeg jutra na mesto na koje je bio pozvan. Nije ni slutio šta ga očekuje.

I danas je u Jauerovom sećanju živa slika dvadesetak reportera i nekolicine oficira kako sede jedni nasuprot drugih u učionici lokalne škole. Jedan od oficira govorio je o važnosti granice koja odvaja socijalističke zemlje od ostatka sveta kojim vlada NATO. Drugi vojnik je objasnio da su proverili 300 kilometara dugu granicu i utvrdili da je ona u lošem stanju. Signalna mreža sovjetskog sistema koja aktivira alarm već i kad duva vetar potpuno je zarđala, rečeno je, ali država nema 200.000 dolara koliko je minimalno potrebno da bi se kupila nova žičana ograda na Zapadu. Ono što posetioci te slavne konferencije za novinare nisu znali, jeste da je reformski orijentisana mađarska vlada sklona reformama već odavno tu ogradu ocenila kao „tehnički, politički i moralno zastarelu“.

Iznenađujući izlet u „Zonu smrti“

Nakon tog uvoda, zbunjeni novinari su vojnim vozilima odvedeni u „Zonu smrti“#, područje oko granice koja je predstavljala Gvozdenu zavesu između Istoka i Zapada. U njemu su decenijama nebrojene table upozoravale da granicu kontrolišu naoružani vojnici koji imaju naređenje da pucaju u slučaju da neko pokuša da zakorači u miniranu zonu oko granice. Tamo je, međutim, tog dana stajao – šator za zabavu! Tek tada počinje prava predstava: vojnici se izdvajaju iz grupe i na komandu režu bodljikavu žicu, isključuju električni alarmni sistem i čupaju betonske stubove iz poda. Jaueru ništa nije jasno. On je odrastao u Berlinu, u neposrednoj blizini zida koji je razdvojio i njegovu porodicu. Poznavao je samo podeljeni svet. A sada se ta ograda straha uklanja tek tako?!

Joachim Jauer früherer ZDF-Korrespondent für Mittel- und Osteuropa

Joahim Jauer

Januer se, međutim, brzo pribrao i shvatio da bi to mogao da bude korak koji će imati dalekosežne posledice za svetsku politiku. Spontano je upitao oficire: „Sad kada je tu rupa, kroz nju bi mogao da prođe stvako?“ „Da“, odgovorio mu je jedan graničar, „moglo bi da dođe do seobe naroda, ali nakon godinu dana ili tako nešto, sve će se opet smiriti.“

Istorijske scene na televiziji

U televizijskom izveštaju uvečer 2. maja televizijski gledaoci mogli su da čuju Jauera kako konstatuje: „Danas se na ovom mestu okončava 40-godišnja podela Evrope na Zapad i Istok. To će imati nesagledive posledice – za Evropu, za Nemce u Saveznoj Republici Nemačkoj, a pogotovo u DDR-u.“

Januer tada još nije verovao u ujedinjenje Nemačke, ali ipak na sledeći sastanak sa svojim timom snimatelja donosi flašu šampanjca.

Flash-Galerie Massenflucht aus der DDR 1989

Nekadašnja granica između Mađarske i Austrije

I građani DDR-a koji mogu da gledaju televizijski program Zapadne Nemačke te večeri ne mogu da veruju svojim očima: pukotina u Gvozdenoj zavesi! Generalni sekretar istočnonemačke komunističke partije i lider DDR-a Erih Honeker zatražio je da se ispita „kakve to ludosti prave drugovi u Mađarskoj“. Ministar obrane DDR-a Hajnc Kesler je, pak, ustanovio da se radi samo o „pograničnim kozmetičkim merama“ i da je granica prema Austriji i dalje bezbedna.

Strah od krvoprolića

I u Mađarskoj je vladao veliki strah da bi 200.000 u zemlji stacioniranih sovjetskih vojnika mogli celoj priči da oružjem stanu na kraj. Kao što se to već dogodilo 1956. godine. Tada su prvo studenti, a zatim i drugi građani izašli na demonstracije tražeći demokratske promene. Taj ustanak su sovjetske jedinice krvavo ugušile. Trideset tri godine kasnije, novoizabrani mađarski premijer Mikloš Nemet nije mogao da zna kako će Moskva ovoga puta da reaguje.

Nemet je u martu 1989. predočio svoju nameru sovjetskom vođi Mihailu Gorbačovu, na što mu je ovaj rekao da je svaka bratska socijalistička zemlja sama odgovorna za bezbednost svojih granica. Te navode lično su potvrdili Gorbačov i Nemet Hans-Hermanu Hertleu koji je s njima razgovarao istražujući za svoju knjigu „Hronika pada Zida“. Gorbačov pritom, međutim, nije imao nameru da načelno odustane od socijalizma.

Granica ostaje zatvorena

Dr. Hans-Hermann Hertle

Hans-Herman Hertle

„Uloga Nemačke u padu Zida i nemačkom ujedinjenju ne sme da se potceni“, kaže istoričari i publicista Hertle koji radi u Centru za suvremenu povijest u Potsdamu. „Slike od 2. maja 1989. bile su signal za mnoge građane koji su se nadali da će preko Mađarske moći da pobegnu iz DDR-a.“ I zaista televizijski reporter Jauer je u mesecima koji su usledili mogao da primeti u Mađarskoj sve veći broj mladih turista sa rančevima.

Mađarsko državno rukovodstvo je još u martu ukinulo naredbu o otvaranju vatre na begunce preko granice, a kada su se ministri spoljnih poslova Mađarske i Austrije Đula Horn i Alojz Mok zaputili sa klještima za rezanje žice da bi uz veliku medijsku pompu otvorili deo zajedničke državne granice, za taj svečani čin morala je da se nabavi nova žica. Prava, rđava ograda od bodljikave žice odavno je bila uklonjena.

Ali oni koji su mislili da je granica sada zaista otvorena i da svako može slobodno da je pređe – prevarili su se. Građani DDR-a koji su pokušavali da je ilegalno pređu, bili su uhapšeni i izručeni Štaziju (Ministarstvo za državnu bezbednost DDR-a). U DDR-u su završavali u zatvoru i često su kasnije za devize „otkupljivani“ bivali i prognani u Zapadnu Nemačku.

Međutim, ohrabreni onim što su videli na televiziji, stotine hiljada istočnih Nemaca tražilo je dozvolu za odlazak na odmor u Mađarsku. Tamo su ti „turisti“ ostavljali šatore, pa čak i automobile da bi samo s onim što mogu da ponesu pobegli u Austriju – a iz te zemlje u Zapadnu Nemačku.

Panevropski piknik

Mađari se uskoro odlučuju na dalji, oprezan korak približavanja Zapadu: članovi demokratski orijentisane opozicije i Panevropske unije pozvali su na zajednički „izlet preko granice“. Pokrovitelji te akcije bili su mađarski reformski političar Imre Požgag i poslanik u Evropskom parlamentu Oto fon Habsburg. Granični prelaz kod Soprona otvoren je na tri sata. Kada se tamo okupilo 20-30 građana DDR-a i protrčalo kroz otvoreni granični prelaz graničar, Arpad Bela uradio je ono što je najpametnije – jednostavno ih je ignorisao. U protivnom, situacija bi sigurno eskalirala.

DDR Grenze Österreich Ungarn Flucht

Masovno bekstvo preko granice – arhivski snimak iz avgusta 1989.

Do kraja dana, ukupno 600 građana DDR-a iskoristilo je tu priliku za bekstvo. Hiljade drugih su nedaleko od granice čekale na neku drugu takvu priliku.

Mađarski premijer Nemet pojačava kontrolu granice prema Zapadu i vlada u Budimpešti zbog stalnog priliva izbeglica iz Istočne Nemačke započinje pregovore sa rukovodstvom DDR-a. Ali ono odbija da izda odgovarajuće dokumente onima koji žele da napuste zemlju. U jednom razgovoru sa zapadnonemačkim kancelarom Helmutom Kolom, šef mađarske vlade saopštava da begunce iz DDR-a više neće da vraća u njihovu otadžbinu, već će da ih pušta da izađu iz Mađarske.

Put u slobodu preko Mađarske

Nemačka savezna vlada obaveštena je i kada je mađarska vlada u noći 11. septembra odlučila da otvori granice. DDR-ov ministarski savet tek tri dana kasnije raspravlja o „velikom napadu protivnika“. Politički vrh u Istočnom Berlinu tu akciju ocenjuje kao „vrbovanje“. Ali oni nisu mogli da spreče da do kraja godine 120.000 građana napusti DDR. Devet meseci kasnije, 3. oktobra 1990. Nemačka je ponovo ujedinjena. Dan kasnije, kancelar Kol je izjavio: „Mađarska je bila ta koja je izbila prvi kamen iz Zida.“ Na to podseća i skulptura s dvoje vrata na granici pored Soprona: jedna se otvaraju prema Zapadu, a druga prema istoku. A zarđala žica? Ona je isečena u male komade i prodavala se zamotana zeleno-belo-crvenom trakom, u bojama Mađarske zastave. Kao suvenir.