Dan kada je Hitler trebalo da umre | Mozaik | DW | 20.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Dan kada je Hitler trebalo da umre

Nemački pukovnik Štaufenberg pre tačno 70 godina pokušao da ubije vrhovnog komandanta i sruši nacistički režim. Stražar na dužnosti u Hitlerovom štabu i Štaufenbergov sin Berthold i danas pamte svaki detalj tog dana.

Julsko jutro u Berlinu, godine 1944. Pukovnik plemićkog porekla i nosilac Gvozdenog krsta Klaus fon Štaufenberg se sprema za put. Još malo pa će osam sati. Oficira Vermahta čeka avion tipa Junker 52, u kome poleće u pravcu „Vučje jame“, Hitlerovog komandnog centra. Štaufenberg namerava da ubije Hitlera i tako obori nacistički režim. Za to mu se pruža dobra prilika. Zbog visokog položaja u vojnoj hijerarhiji, danas će podneti izveštaj Fireru lično.

Kurt Salterberg 1944

Kurt Salterberg

Od Berlina do Vučje jame, koja se nalazi u istočnoj Pruskoj, treba prevaliti oko 600 kilometara. Tamo je na straži redov prve klase, 21 godišnji Kurt Salterberg. „Mi to nismo zvali Firerov glavni štab, nego baza“, seća se Salterberg, koji je danas prevalio devedesetu. Kao član bataljona koji je pratio Hitlera, njegov zadatak je bio da čuva unutrašnji bezbednosni prsten u tom utvrđenju.

Nakon sletanja, Štaufenberg i još dva zaverenika – general-major Helmut Štif i poručnik Verner fon Heften dolaze do srca nacističke mašinerije. U „Vučjoj jami“ se okuplja vrhovna komanda Vermahta.

Sa Kajtelom nema kontrole

Kurt Salterberg se i dalje seća svake pojedinosti. Za četvrtak 20. jul, 1944, zakazan je sastanak kome će prisustvovati Firer. „Sve je bilo kontrolisano. Morao sam da proverim svakog ko je hteo da uđe kod Hitlera.“ Doduše, to se nije odnosilo na feldmaršala Kajtela, načelnika vrhovne komande Vermahta, ni na osobe koje su ga pratile. „Kajtel je imao trajno odobren pristup, ljude u njegovoj pratnji nije bilo potrebno kontrolisati“, objašnjava Salterberger. Jedan od Kajtelovih pratilaca bio je ratni invalid pukovnik Štraufenberg : „Odmah sam ga uočio, jer je nosio povez na oku, zbog povrede iz rata. Imao je i aktovku, ali to nije bilo ništa sumnjivo.“

Kurt Salterberg 1944

Kurt Salterberg

U pola 11, Štaufenberg se u jednoj od baraka namenjenoj za feldmaršala Kajtela sprema za pitanja koja bi Hitler mogao da postavi na predstojećem razgovoru. Kod sebe je imao dva paketa sa eksplozivom, objašnjava upravnik Memorijalnog centra nemačkoj otpora u Berlinu, Johanes Tuhel. „Štaufenberg je napustio prostoriju pod izgovorom da mora da se osveži. U jednoj sporednoj sobi je sa poručnikom Vernerom fon Heftenom aktivirao satni mehanizam bombe.“

U 12:37 Kajtel predstavlja Štaufenberga Hitleru i najavljuje njegov izveštaj – radilo se o upotrebi takozvanih divizija za blokiranje. Štaufenberg neopaženo ostavlja tašnu sa plastičnim eksplozivom ispod teškog stola od hrastovine, pored Hitlera. Kratko pred trenutak za detonaciju, Štaufenberg izlazi iz sobe, uz izgovor da mora hitno da telefonira. Sada je 12:40 minuta.

Čuvar Saltenberg je primetio da Štaufenberg brzo napušta sastanak, ali nije smatrao da je to posebno neobično: „Slična stvar se već jednom desila, kada je neko želeo da brzo donese potrebna dokumenta.“

Baraka spasila Hitlera

Još samo dva minuta do detonacije. U ta dva minuta pukovnik Brand, ništa ne sluteći, premešta tašnu ispod stola na drugu stranu. To će ga koštati života, a Hitlera spasiti od sigurne smrti. Ubrzo nakon toga, odjekuje eksplozija: “Vihor papira, drva i iverja, ogroman oblak dima”, kaže Salterberg, “jedan od prisutnih je izleteo kroz prozror, drugi su navalili na vrata. Totalni haos!”

Berlin Gedenken an die Opfer des Nationalsozialismus

Sećanje na žrtve NS-režima

U štabu vlada panika, i niko ne zna šta se desilo. „Ljudi zapomažu, valjaju se po podu“, priča Kurt Salterberg. Na početku se nije znalo da li je Hitler preživeo „Svi viču: Gde je Firer? A onda je Hitler izašao iz barake, držali su ga dvojica ljudi“.

Nakon detonacije, Štaufenberg je ubeđen da je Hitler mrtav. On i poručnik Heften napuštaju bazu i žure u Berlin, da bi dovršili državni udar. Već ih čeka vojni avion. Ali, atentatori su se preračunali. Hitler je preživeo – između ostalog jer je sastanak održan u drvenoj baraci, a ne u bunkeru, kao što se to obično radilo. Da je bomba eksplodirala u betonskom bunkeru „Hitler bi sigurno poginuo u tom napadu“, tvrdi istoričar Tušel.

Svet se okrenuo naglavačke

Nakon neuspelog atentata, nacisti pokreću osvetnički pogon protiv zaverenika i njihovih porodica, koji su u Berlinu pokušavali da izvrše prevrat. Štaufenberg je uhapšen i streljan iste noći u zgradi koja danas služi kao sedište nemačkog ministarstva odbrane. Gestapo zaverenicima oduzima decu i odvodi ih poseban dom. Među njima je i četvoro dece pukovnika Štaufenberga. Najstariji među njima je tada desetogodišnji Bertold: „Naravno da je bilo užasno, jer smo bili odvojeni od porodice i nismo znali ništa. Bili smo sami“ , kaže on.

Misslungenes Attentat auf Hitler 1944 in der Wolfsschanze

Atentat na Hitlera (1944)

Bertold Marija Šenk Graf fon Štaufenberg , rođen je 1934. Aristorkatsko poreklo, vojna karijera njegovog oca i vreme u kome je odrastao ostavili su svoj trag. „Mi smo odrasli isto kao i druga deca u toj klasi. Dakle, i mi smo na neki način bili mali nacisti. Moja majka nije to tražila. Ali iz dobrog razloga nije se ni bunila, jer bio onda ona ili moj otac postali sumnjivi.“ A zatim se u julu 1944. svet okrenuo naglavačke. „Čuli smo o atentantu na radiju, ali nisu spominjali imena. Onda nam je majka sledećeg dana rekla da je to učinio naš otac. Bio sam šokiran i zbunjen: Kako je mogao da nasrne na Firera? Ali jednu stvar znam sigurno: nikada ga nisam smatrao kriminalcem“

Za zaverenike koji nisu odmah streljani, organizovan je poznati lažirani proces pred takozvanim Berlinskim narodnim sudom. Predsedavajući sudija bio je Roland Frejzler, a još pre početka postupka bilo je odlučeno da će optuženi dobiti smrtne kazne. U berlinskom zatvoru Plecenze je do aprila 1945 ubijeno je 89 učesnika julske zavere i njihovih pristalica. Uoči pogubljivanja muževa, njihove supruge su dobile zvanično obaveštenje da će porodice morati da plate sudske troškove.

Bertold Graf fon Štaufenberg to tada nije znao. Njegovi roditelji nikada nisu razgovarali o politici sa decom. Iz današnje perspektive ga ne iznenađuje da je njegov otac vodio dvorstruki život. „Naravno, to bi učinio svaki zaverenik. Mi smo još tada čuli deci koja su prijavala svoje roditelje. Jedan desetogodišnjak, kao što sam ja tada bio, još nije mogao da o tome misli kako treba“, kaže on. Pred kraj rata, posle Uskrsa 1945. godine, pripadnici Vermahta pokušali su da decu zavernika prebace u logor Buhenvald ali se to nije desilo zbog bombardovanja američke vojske. Dva meseca posle nemačke kapitulacije, ponovo se sreće sa preživelim članovima porodice.

Kako danas vidi svog oca? „Formalno gledano je bio veleizdajnik, ali mislim da je to što je on uradio, legitimno. Uvek sam verovao da on nije položio život za tadašnju državu, ali da jeste umro za Nemačku.“