Dame ne šetaju po kiši

Anelijes Penevic je samo jedna od osam majstora za izradu i opravku kišobrana u Nemačkoj. Otvorila je sopstveni muzej kišobrana u Vajmaru, gradu na istoku Nemačke. U staroj četvrti Vajmara, u jednoj uskoj uličici po imenu Ritergase, nalazi se mala prodavnica kišobrana. Vlasnica je upravo Anelijes Penevic. I to nije sve. Ona je organizovala i malu izložbu, kako bi ukazala pre svega na praktičnost, ali i lepotu ovih predmeta.

Kišobrani stari tri veka

Anelijes Penevic je sakupila oko 300 kišobrana iz različitih istorijskih epoha i na izložbi prikazala samo mali deo njih. Naime, tu se mogu videti kišobrani, koji potiču iz tri različita veka.

"Kišobran je nešto što vam je uvek na raspolaganju. Većina ljudi je nekad negde zaboravila bar jedan kišobran. Dakle, to su i predmeti o kojima ljudi ne vode računa. Mislim da je to tužno, oni su mala umetnička dela, i imaju svoju umetničku istoriju. Želim da pokažem ljudima, naročito mladima, kako je to lep ukras, naročito za dame, ali takođe i za muškarce. Želim da ukažem na to sa koliko ljubavi i truda su oni izrađivani".

Svileni detalj, lako kao pero

Omiljeni kišobran Anelijes Penevic star je skoro 300 godina, i najvredniji je u celoj kolekciji. To je dragocen i ručno izrađen kišobran, napravljen od svile i lak kao pero.

"Prvi kišobrani su bili previše čvrsti, nisu mogli da se zatvore, bili su veoma, veoma teški. U antičkoj Grčkoj, prelepe Grkinje su bile u pratnji svojih sluga, koje su držale ove suncobrane ispred lica tih žena ili iznad njihovih glava."

Suncobrani teški četiri kiliograma

Grčki suncobrani su bili teški oko četiri kilograma. Naravno da su danas kišobrani postali znatno lakši i elegantniji. Oni su vremenom postali modni detalj koji, jednostavno, mora da se poseduje. Dugo vremena su kišobrani bili dostupni samo vladarima. U 17. veku suncobrani su postali popularni u istočnoj Evropi, a samo vek kasnije preuzeli su ulogu zaštitnika od kiše.

"Žene koje su pripadale srednjem staležu u 16. veku, nisu koristile kišobrane kako bi se zaštitile od kiše. Koristile su nešto kao kabanice, koje su oblačile preko svoje garderobe, naročito onda kada bi jako padala kiša. A aristokratskim damama to nije ni trebalo, jer nisu ni izlazile napolje po ružnom vremenu."

Vremena kada su dame ostajale kući kad god bi bilo ružno vreme su davno iza nas. Ali se nadamo da će vreme onih koji izrađuju i popravljaju kišobrane i dalje trajati ili pak, ponovo doći.