Da li se Šešelj vraća kući?

Šešelj boravi u pritvoru u Sheveningenu više od osam godina. Optužnica protiv njega podignuta je 14. februara 2003, a deset dana kasnije on se predao Haškom tribunalu. Na prvom pojavljivanju pred sudijama izjasnio se da nije kriv ni po jednoj tački optužnice i zatražio da se brani sam.

Tužilaštvo se tome protivilo, upozoravajući na to da će Šešelj suđenje „pretvoriti u šou“. „Optuženi Šešelj uživa da pravi skandale, izmišlja zavere protiv sebe i čini sve da bi bio prisutan u medijima“, istakli su predstavnici Tužilaštva u obrazloženju optužbe. Do takvih su zaključaka su došli prateći izjave lidera Srpske radikalne stranke pre dolaska u Hag. On je govorio da neće braniti sebe, nego „srpske nacionalne interese“ i da će na suđenju „uništiti Haški tribunal“.

Navodeći da će Šešelj, ukoliko mu se odobri da se brani sam, proces iskoristiti za sopstveni političku promociju, tužioci su upozoravali da mu ne treba dati priliku da i na sudu nastavi da „predstavlja četničku ideologiju, koja implicira mržnju prema nesrbima“. Ukazivali su da se on od predratnog komuniste preobratio u ultranacionalistu i da je nakon osnivanja Srpske radikalne stranke 1991. godine, pozivao na rat protiv „istorijskih neprijatelja Srbije“, odnosno protiv „stanovništva hrvatske, muslimanske i albanske nacionalnosti na teritoriji bivše Jugoslavije“, i da će to, kao zastupnik sopstvene odbrane, nastaviti da čini i u sudnici Haškog tribunala.

Šešelj je, međutim, štrajkom glađu iznudio da bude sam svoj branilac. Način na koji je u dokaznom postupku unakrsno ispitivao svedoke potvrdio je sve na šta su tužioci ukazivali pre početka suđenja.

Proces protiv njega imao je dva početka. Prvo su 27. novembra 2006. tužioci dali uvodnu reč bez prisustva optuženog, koji je štrajkovao glađu i odbijao da se pojavi pred sudom. Nastavak suđenja je zato bio odložen.

Godinu dana kasnije, 7. novembra 2007, tužioci su po drugi put održali uvodnu reč, a 11. decembra iste godine počeli dokazni postupak. Šešelj je na sve načine pokušavao da omete i uspori dokazni postupak optužbe, zbog čega je suđenje nekoliko puta prekidano. Tražio je izuzeće sudija, milionske iznose u evrima za svoje pravne savetnike, vređao tužioce, svedoke i same sudije i, zahvaljujući toleranciji predsedavajućem veća Žan-Kloda Antonetija, često vodio glavnu reč na suđenju.

Unakrsno ispitivanje svedoka pretvarao je u političke govore, u kojima je naglašavao da se i danas, kao i uoči rata, zalaže da „zapadne granice Srbije budu na liniji Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica, i da će se to kad-tad ostvariti“. Suprotstavljao se ulasku Srbije u Evropsku uniju, jer su „tamo sve sami srpski neprijatelji i belosvetski prevaranti“.

Pred sam kraj iznošenja dokaza, 11. februara 2009, suđenje je ponovo odgođeno na zahtev tužilaca, koji su tvrdili da je optuženi preko svojih saradnika zastrašivao svedoke. Prošlo je gotovo godinu dana do nastavka suđenja, pa još godina da bi se okončao dokazni postupak Tužilaštva i stekli uslovi za raspravu o mogućem oslobađanju optuženog na pola puta tog prekidanog procesa.

Rasprava na kojoj je optuženi Šešelj, kao zastupnik sopstvene odbrane, obrazložio svoj zahtev, a tužioci svoje protivargumente, održana je između 7. i 9. marta.

Lider srpskih radikala tvrdio je da tužioci nisu dokazali njegovu krivicu ni po jednoj tački optužnice. On je priznao da se ponosi što je kao „četnički vojvoda učestvovao u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“, ali je odbio odgovornost za bilo kakav zločin. Šešelj nije poricao ni da je „okupljao, naoružavao i slao na front dobrovoljce Srpskog četničkog pokreta“, ali je tvrdio da ni jedan „šešeljevac“ nije počinio zločine koji su u optužnici navedeni kao progoni, ubojstva, okrutno postupanje, razaranje i pljačka.

S obzirom na to da tužioci, prema Šešeljevoj tvrdnji, u svom postupku nisu izneli ni jedan jedini dokaz koji bi mogao biti temelj za osuđujuću presudu, on je zaključio da nema razloga da iznosi dokaze u svoju odbranu i da je jedino rešenje, koje je u skladu s pravom i logikom - oslobađajuća presuda. Uz taj zahtev, zatražio je i da mu se isplati odšteta za osmogodišnji pritvor i prekid uspešne političke karijere.

Protiveći se zahtevima optuženog, predstavnici Tužilaštva istakli su da su izneli dovoljno dokaza o njegovom „doprinosu udruženom zločinačkom poduhvatu“. Na prvom mestu zagovarao je ideju „Velike Srbije“ koja se mora ostvariti silom i zastrašivanjem, deportacijama i nečovečnim postupcima. U tom cilju, naveli su tužioci, osnovao je dobrovoljačke formacije, koje su, kako je dokazima potvrđeno, počinile zločine u Vukovaru, Zvorniku i na širem području Sarajeva.

„Govorom mržnje“ i propagiranjem četničke ideologije, za šta tužioci tvrde da su izneli veliki broj neospornih dokaza, direktno je podsticao etničko čišćenje u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ekstremnom nacionalističkom retorikom, istaklo je Tužilaštvo, pozivao je svoje dobrovoljce da „dokrajče nesrbe kako se nikad ne bi vratili“. Sam Šešelj je isticao da su reči moćno oružje, jer mogu da „udaraju kao haubica“. Konkretni dokazi izvedeni u prvoj polovini suđenja Vojislavu Šešelju vode ka osuđujućoj presudi, zaključili su tužioci svoju argumentaciju.

U replici, koju mu dopušta tačka 98 iz Pravilnika Tribunala o postupku i dokazima, Šešelj je ponovio da je jedina moguća odluka „preliminarna oslobađajuća presuda“ i odšteta od „samo“ deset miliona evra. Ako ne bude oslobođen na polovini suđenja, na kraju će, rekao je, da traži sto miliona evra i da podnese tužbu protiv svih sudija i tužilaca u tom postupku, pa čak i protiv Ujedinjenih nacija kao osnivača Haškog tribunala.

Sudije će, nakon što su proučili argumente i jedne i druge strane, danas da saopšte svoju odluku. Šešelj je u haškom pritvoru osam godina i dva i po meseca. Ako sudije ne donesu odluku o puštanju na slobodu, nastavak procesa, to jest dokazni postupak odbrane, a time i Šešeljev pritvor, produžiće se najmanje još dve godine. Posle izricanja prvostepene presude, počeo bi žalbeni postupak, koji teško da može da se završi tokom mandata Haškog Tribunala, čiji se rad trebalo da se okonča 2014. godine.

Za 15 godina haških suđenja nije prihvaćen ni jedan zahtev za oslobađanjem optuženog usred procesa.

Autor: Dževad Sabljaković, Hag

Odgovorni urednik: Ivan Đerković