Da li je normalno da me muž šamara?

U Srbiji je i dalje dominantan patrijarhalni, tradicionalistički model odnos muškaraca i žena, koji je čak doživeo i svoju „renesansu”, naročito nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Istraživanja relevantnih nevladinih organizacija i institucija koje se bave zaštitom ženskih prava pokazuju da institucije koje su nadležne da reaguju u slučajevima nasilja u porodici, poput sudova, tužilaštava, policije i centara za socijalni rad, to ne čine dovoljno efikasno, a kazne koje se izriču nasilnicima takođe su često neodgovarajuće.

Mediji ponekad promovišu nasilje

Nasilnik uvek ima opravdanje zašto je nasilan, a nasilje se često toleriše i opravdava i u javnoj sferi, čemu u mnogome doprinose i mediji, svojim često tabloidnim i senzacionalističkim izveštavanjem o tim teškim kršenjima ženskih prava. Zamenica pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova Danica Todorov navodi svež primer jedne emisije sa Javnog servisa Srbije.

„Bila sam šokirana, pošto je prikazana jedna situacija kako muž kažnjava ženu, u kojoj nema slike, nego se u pozadini čuje šamaranje i njeno jaukanje. Povod je neprihvatljivo ponašanje u selu ili u toj sredini u kojoj se ona kreće, i muža na to upozoravaju prijatelji i rodbina iz okruženja i kažu mu da povede računa i da preduzme neke mere. Tako da on preduzima jednu meru kažnjavanja, a ona svojoj kćerki neće da saopšti šta se dogodilo, nego je tu kaznu prihvatila, kao da je normalno da je muž išamara. Ja sam bila, najblaže rečeno, šokirana!”, priča Todorov.

Deca su sekundarne žrtve nasilja

Kako pokazuju ankete, mesto žene se i danas prečesto vidi samo u kući, i to zavisne od muških članova porodice, a naročito od bračnog ili vanbračnog partnera. Dodatni problem je u tome što više od 90 odsto žrtava ima i decu pa su deca sekundarne žrtve nasilja u porodici, čak i kada ga nisu direktno pretrpele. „Svađe, optuživanja, vređanja, omalovažavanja su svakodnevna pojava u porodicama u kojima ima nasilja i deca to svakodnevno vide. I ako nisu žrtve fizičkog nasilja, onda su žrtve psihičke torture”, navodi Danica Todorov.

Istraživanja takođe pokazuju i da deca koja su bila svedoci nasilja u porodici u kasnijem životu postanu ili žrtve ili nasilnici u okviru svojih novih familija. Oni, drugim rečima, kopiraju model uz koji su odrasli. Naša sagovornica kaže da se za mlade naraštaje problem dodatno komplikuje i zbog udžbenika koji vrve od patrijarhalnog modela. „Vidimo da se i kroz udžbenike i kroz školske programe obnavlja patrijarhalni model u kojem je uloga žene da brine o kući, o deci, da hrani i neguje stare i bolesne, a da muškarci imaju druge uloge u porodici i u društvu: da rade značajnije poslove, da se kod kuće odmaraju, da se bave sportom. A ako se bave decom - onda je to igra, zabava...”, objašnjava Danica Todorov.

Nasilje u porodici nije privatna stvar

Nasilje nad ženama je i danas najrašireniji oblik kršenja ljudskih prava jer se dešava iza očiju javnosti i jer se, uprkos zakonima, i danas uglavnom podrazumeva da je porodično nasilje „privatna stvar”. Do oktobra 2010. godine u Srbiji ubijeno je 27 žena, a prošle godine je ubijana u proseku jedna žena nedeljno, kao posledica nasilja u porodici.

Naravno, priča nije jednosmerna, pa za prevazilaženje ovog problema svakako nije dovoljna samo kazna za nasilnike, već je potrebno i raditi na osvešćivanju žrtava, koje prečesto, ne prijavljuju da su žrtve nasilja. Ne prijavljuju pre svega zbog toga što se ne osećaju dovoljno zaštićenima od strane institucija i nadležnih organa, ali delimično i zbog toga što su i same zarobljenice patrijarhalne svesti.

Nevladine organizacije i državne institucije Srbije uključene su u svetsku kampanju „Šesnaest dana aktivizma u borbi protiv nasilja nad ženama”, koja se ove godine odvija pod nazivom „Militarizam”.

Autor: Dinko Gruhonjić, Novi Sad

Odgovorni urednik: Ivan Đerković