Da li je bilo moguće sprečiti genocid?

Dva meseca pre genocida Žak-Rože Bo-Bo, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Ruandu, poslao je telegram sledeće sadržine:

„Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Svedoci smo nasilničkih demonstracija, noćnog granatiranja kao i politički i etnički motivisanih ubistava. Imamo pouzdane informacije da naoružane grupe pune svoj vojni arsenal i žele da ga podele istomišljenicima. Ukoliko do toga dođe, bezbednost će biti pogoršana. Pri tom je i bezbednost predstavnika UN i civilnog stanovništva ugrožena.“

Telegram je bio samo jedan od pokazatelja da se katastrofa nazire. Mirovna misija UN bila je smeštena u Ruandi od kraja 1993. godine. Napadi na manjinu Tutsi, izveštaji o oružju koje je slato Hutu ekstremistima, tajni centri za obuku policije - sve to su mirovnjaci javljali Ujedinjenim nacijama. Informacijama su raspolagali i drugi:

„Belgijska vlada, na primer, znala je kakva opasnost preti tako da je nedelju dana pre genocida molila američke i britanske UN-diplomate da pojačaju mirovne snage. Oni su iz finansijskih razloga to odbijali. To je bio loš signal; oni koji su planirali genocid znali su da genocid mogu sprovesti, a da pri tom svet neće učiniti ništa.“

Tako govori Britanka Linda Melvern, autorka knjige „Prevareni ljudi: Uloga Zapada u genocidu u Ruandi“. Melvernova je radila kao veštak pri Međunarodnom sudu za Ruandu.

Oči Zapada bile uprte u Jugoslaviju

Kada je do genocida došlo 7. Aprila 1994, plavi šlemovi bili su samo posmatrači. Ispred njihovog nosa, premijer je odvučen i ubijen. U bazu belgijskog bataljona UN pobeglo je 3.000 Tutsija. Kada su ubijeni i belgijski vojnici, bataljon se povukao. Tutsi su ostali bez zaštite, da bi ih nakon kratkog vremena Hutu-ekstremisti pobili. Ni Ujedinjene nacije ni pojedinačne države nisu se mešale.

„Svet je bio preokupiran bivšom Jugoslavijom. Kada je do genocida došlo i Savet bezbednosti UN i zapadni mediji zanimali su se za dešavanja na Balkanu. Ruanda je bila sporedna stvar. I kada je međunarodna organizacija za pomoć ’Oksfam’, 29. aprila po prvi put počela da govori o genocidu, niko o tome nije izveštavao. Bila je to slabost kako politike tako i medija“, smatra Linda Melvern.

Pri tom je kanadski komandant plaviš šlemova uvek iznova naglašavao da njegovi ljudi moraju zaustaviti genocid. Međutim, Savet bezbednosti ga je faktički osudio na to da samo gleda šta se dešava. Mirovne snage UN nisu dobile mandat da se umešaju u borbu.

Zapadni političari ni jednog momenta nisu govorili o genocidu. Tadašnji predsednik SAD Bil Klinton govorio je o „ratu između rodovskih zajednica". Kasniji generalni sekretar UN Kofi Anan, jedan je od retkih koji je uvideo deo odgovornosti.

„Ne smemo zaboraviti da smo kolektivno zakazali kada je trebalo da zaštitimo 800.000 nedužnih muškaraca, žena i dece u Ruandi. Moramo priznati odgovornost da nismo učinili dovoljno kako bi zaustavili genocid.“

Autor: Danijel Pelc / Zorica Dragićević

Odgovorni urednik: Ivan Đerković