Da li je antisemitizam u Francuskoj prastari demon ili nova histerija?

semitizma u Francuskoj. Rebeka Patruš istraživala je mesta dogadjaja i razgovarala sa pogodjenima i sa intelektualcima.

"Rue des Rosiers", mala ulica koja se nalazi u središtu Jevrejskog kvarta u Parizu, u Saint Germain des Pres. Pre. U njoj monsinjor Armand drži juvelirsku radnju, koja se nalazi u neposrednoj blizini čuvenog košir restorana Rosenberg. Kao i uvek u letnjim mesecima kada se manje kupuje, monsinjor Armand sedi ispred svoje radnje u hladovini i ćaska sa galeristkinjom Rosi i Davidom berberinom. Slika nepomućene idile, koja uopšte ne potseća na opštu paniku koja se osećala još pre nekoliko dana, kada su četvorica ljudi koji potiču iz Severne Afrike iz automobila iznenada počeli da pucaju u uskim ulicama jevrejske četvrti. Medju stanovnicima je zavladalo osećanje užasa i straha. Gledano spolja, čini se da je u medjuvremenu ponovo zavladao mir i osećanje samopouzdanja u "Rue des Rosiers".

”Napetost još nije sasvim prošla, ali je sad jedva primetna. Sve u svemu, ovde je sada relativno mirno.Naravno mi svi držimo oči otvorene, naokolo je sada mnogo policajaca u civilu, na biciklima i tako dalje, tako da se mi svi osećamo zaštićeni, kao i inače u Parizu. Ja se danas u Metrou osećam čak sigurnije nego pre 20 godina.”

Ali gospodina Armand ipak kaže da na javnom mestu na glavi ne bi nosio tradicionalnu jevrejsku kapu ”kipu”, a pogotovo ne u četvrtima, takozvanim ”problematičnim krugovima”, u kojima žive muslimani, doseljenici iz Severne Afrike, Magreba. Pri tom je stari gospodin, kao i najveći broj francuskih Jevreja, isto tako i sam jevrejski Sefard iz Magreba, čiji su predci pre više stotina godina iz Španije proterani u Severnu Afriku. 69.togodišnji gospodin, koji je rodjen u Tunisu, i do pre 20 godina je tamo živeo i radio, danas o zemlji svog rodjenja gaji pomešana osećanja:

”Ja na izvestan način volim ljude iz Magreba. Tunis je bio moj zavičaj, moja domovina, ja sam sa tim narodom zajedno živeo i radio, ali mi smo tamo bili gradjani druge klase, i nismo imali ista prava kao i oni, i to je uvek bilo tako. Nas su tolerisali, ali nas nisu integrisali. A ovo što se danas dogadja...ja ne znam šta da kažem. Naravno ja neću odmah da spakujem svoje kofere i iselim se za Izrael, ali u potsvesti, ja znam, da moja ćerka tamo već ima stan”.

U raspravi o narastajućem antisemitizmu u Francusku uključili su se i neki intelektualci, kao što je i romanopisac Marek Halter:

"Jevrji i Arapi iz zemalja Magreba svoj antagonizam su doneli sa sobom u Francusku. I naravno, ako jedan musliman na arapskom opsuje, to pogadja jevreje iz magreba direktno u srce. Ne samo zato što oni razumeju jezik, već ih to potseća na njihovu Medinu, na geto u koji su ich Arapi nekada saterali. Na površinu izbijaju sećanja na prošlost koja nije tako daleka, a sa druge strane ako jedan Evropski Jevrejin bude opsovan od Arapa, on se neće osećati kao Jevrejin, već kao Francuz. On je u Francuskoj kod kuće, kao što su se već osećali Prust ili Montenj. Aškenazi nose sobom sećanja na evropski antisemitizam. Za njih ”Kukasti krst” ima sasvim drugačije značenje nego za arapskog Jevreja, koji u tome vidi fašistoidni folklor. ”

Marek Halter je Aškenaz – znači Jevrejin čiji su predci u srednjem veku bili proterani iz Zapadne i Srednje Evrope na istok. On je rodjen u Poljskoj 1936, na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, kratko pred rat i geto. Njegovi roditelji i on uspeli su, nekim čudom, da prežive. Za njega su kukasti krstovi sve drugo osim folklora. Zbog toga je ponovno skrnavljenje grobova u Alzasu, zemlji njegovih predaka, probudilo u njemu gorka sećanja. Postalo mu je jasno, da sadašnji antisemitizam koji hvata maha u Francuskoj predstavlja nastavak jedne kobne, zlosrećne evropske tradicije, a daleko manje novi fenomen uvezen iz Severne Afrike.

"Antisemitizam u Francuskoj ima tri lica. Prvo reprezentuje desni populizam Le Pena, a drugi dolazi od strane levičara. To je bilo tako još u doba Karla Marksa. Jrevrej jednako kapital, koji izrabljuje radnika. U ovom slučaju Palestinci stoje kao zamena za proletarijat. Odredjena vrsta antisemitizma prisutna je kod mnogih protivnika globalizacije i pristalica ”Zeleh”. Kao na primer kod onih koji su se pre kratkog vremena sastali u Durbanu u Južnoj Africi. Tamo su držali govore kojima bi i nacional-socijalisti dugo aplaudirali. I upravo ovakav antisemitizam podržavaju mnogi ljudi u medijima. To su ljudi koji uvek žele da budu na pravoj strani, oni koje je već Hegel nazvao ”lepe duše”, i tek onda na trećem mestu dolazi muslimanski antisemitizam, koji se u Francuskoj ispoljava od strane manjine - pre svega nezaposlenih i neintegrisanih mladih. Oni su ti koji skrnave groblja, njih levičari brane argumentima, a desni radikali ih snabdevaju amblemima."

Da li to znači da je antisemitizam u Francuskoj prastari demon, duboko ukorenjen u glavama Francuza?Ili novo politički utemeljeno neprijateljstvo koje iz islamskih zemalja zapljuskuje i nas – Nova juedeo fobija, kako se to naziva u francuskim medijima. Za novinara i stručnjaka za orijent Antona Sfajera oba stava su utemeljena....

"Antisemitizam u Francuskoj, to je nešto što postoji, već i samim tim, što je čovek iz principa za Palestince. Istovremeno postoji evropski antisemitizam koji sa izraelsko-palestinskim sukobom nema ništa, već služi samo kao izgovor prema maksimi: pogledajte, oni vladaju informacijama, bankama itako dalje. Smatram da je loše i glupo izjednačavanje ”Jevreji su Arapi i Arapi su Jevreji”. Većina izraelskih Jeverja su i sami Arapi. Oni su sa Orijenta. I ja bih rado želeo da znam, u čemu se jedan marokanski Jevrejin razlikuje od jednog Egipćanina. U nešto svakako verujem. Arapski Jevreji današnji anti semitizam shvataju isuviše ozbiljno...

Sa posledicama: sada emigriraju – ili beže, kao što se to u medijima ”naduvava” - godišnje se iz Francuske iseli 2000 Jevreja u pravcu Izraela, a medju njima je najviše Sefarda. Za to postoje razlozi. I u Izraelu se u medjuvremenu većina oseća Sefadima, što govori o većoj bliskosti sa njima nego sa francuskim Aškenazima. A drugo najveći broj Sefarda u Francusku se uselio 60.tih godina, neposredno posle Alžirskog rata, pa su manje ukorenjeni u francusku kulturu nego njihovi istovernici koji u Francuskoj žive već stolećima. Tako misli Marek Halter

" U Francuskoj, kao i u Nemačkoj, Jevrejin nije stranac. Ja sam rodjen u Varšavi, ali moji predci su već bili podanici kralja Franucuske, pre nego što su to postali Bretanjci i Baski. Jako često se zaboravlja da Jevreji nisu strano telo, koje se mora integrisati. Oni su ovde kod kuće.”

I to pre svega ovde u tako heterogenoj Francuskoj. Ko je ovde stranac a ko nije, teško može da se odredi. Jer je s jedne strane francusko stanovništvo mešavina bezbroj različitih grupa koje su naseljavale to područje i useljenika koji su pristizali. S druge strane, državni rezon govori da ispod laicističkog državnog krova, postoje samo Francuzi. Svejedno odakle dolaze, ili kojoj religiji pripadaju. Strogo je zabranjeno vodjenje statistike ili liste o religioznoj pripadnosti, jer je svrstana u privatni domen. To pravilo za važi pola miliona Jevreja, kao i za oko 6 miliona Arapa u Francuskoj. Peh je samo što se stanovništvo ne drži uvek, ove pre svega istorijski uspešne ideologije. Možda uzrok treba tražiti u razvoju modernog društva i potiskivanju religije iz svakodnevnog života. Što dovodi do gubitka prave mere stvari.....