Cipelice na prozoru | Mozaik | DW | 06.01.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Cipelice na prozoru

Zašto samo hrišćani šizoidno cepaju napola svoga jedinog Boga? Da dvared slavim rođendan Isusa Hrista, kao da su, Bože me prosti, bili blizanci Isus i Hrist?! Božićni triptih Jovana Nikolića

Jovan Nikolic, Schrifsteller in Köln. Es handelt sich um Standbilder aus TV-Beiträgen, die im Auftra der DW gemacht wurden. Überall als Stichwort Deutschland - meine Geschichte angeben.

Jovan Nikolic

I

Svake godine na Badnje Veče, sestra i ja ritualno bismo glancali svoje cipelice i stavljali ih na prozorsku dasku. Kako nam je rečeno, u ponoć će iz nepojamnih daljina sa neba sleteti Božić Bata i darovati nas za trud što izvukosmo sjaj već dotrajaloj obući. Te noći bih sanjao njegovu belu grivu i rumene, punačke obraze, široko razvučen osmeh sa ručno slikanih razglednica. Sa zlatnih kočija veje zvezdani prah i sve što sleduje, kao u Diznijevim filmovima. Usred tog sna on krene svojom ručerdom na mene šćućurenog, pa me pomiluje crvenom rukavicom po glavi uvučenoj kao u pileta, jer vazda očekivah koju ćušku, i zabrunda : Vidiš kako si dobar, vrlo si ti dobar dečak!

Izjutra zaglavinjamo na prozor laktajući se, sestra i ja, te stanemo, cičeći od radosti, da turamo jedno drugom pod nos svoje darove. Pokazujemo ih smerno ocu i majci koji sinhrono i blaženo klimaju glavama. Potom navalimo bez ikakvog reda te na prazne stomake izjedemo biskvite, žele-bombone, belu čokoladu, kandirano voće, nugat-napolitanke i najposle sve začinimo tvrdom bombonom „505 sa crtom“, a sitan novac potrpamo u svoje gipsane kasice. I uvek se udesi da tako pretrpamo i uneredimo stomake pa za četvrt sata sve naše nagrade za mar otpremimo na nedolično mesto.

Jednom, takve svečane noći, sredinom sedamdesetih godina prošloga veka, ožednev u nedoba, probudio sam se i razaznao majčinu senku u polumraku. Zatekao sam je da krišom iz sanduka za krevetninu stavlja šušketave papirnate vrećice u one naše cipele na prozoru.

U taj mah moje se srce zgrudvalo u gorak, bezglasni plač, a moje detinje poverenje u život zauvek survalo u bezdan. Sutradan moja je cipelica ostala nedirnuta. Šta ti je? - pitala je sestra uzalud mljackajući ustima punim keksa, unevši mi se u lice. Šta mu je, šta se oklembesio?- majka je pitala oca. Otac joj daje znake očima. Čuo sam iz druge sobe kako joj zamera nešto nasamo.Tog dana nisam progovorio ni reč. A moja sestra je duže poslovala u nužniku.

Rekla je mama da bi trebalo da ideš na posmatranje - hladno me obavestila te večeri.

A tako sam želeo da me kogod uzme u naručje, privije na grudi i milujući me, tarući mi suze, tepajući mi, tiho zapevuši:

Prsti pršti bela staza, evo deda Mraza…

Otada je zauvek sišao sa repertoara naš veličanstveni, najveći naš ritual, predstava za decu i ukućane.

Više me ne pohodi ni san u kome na medaljonu meseca lebdi tamni obris šestoprega irvasa sa koga zvone praporci i odjekuje sonoran glas: Vidi kako je dobar Jovan, jako je dobar ovaj Jovan !

Ali ni ja se više nedam nasamariti. Moje cipele ododavna borave odložene u predsoblju.

Međutim, mnogiput mi se dešava da se usred noći iznenada probudim i stanem usplahireno da opipavam i razgledam u tmini i poznatom mirisu sopstvenog znoja.

U strahu da mi, dok spavam, neko ne podvali i zameni mi krevet. Da se ne probudim u nekoj drugoj sobi u nekom drugom gradu u nekoj sasvim nepoznatoj zemlji, na nekom stranom jeziku. Da mi kogod ne poturi čitav neki tuđi život, koji ne bih želeo da živim.

II

Poznog decembra, na samo par koraka pred ulazak u novi milenijum, špartam po bljuzgavici jednom od najstarijih i najlepših božićnih pijaca u Evropi.

Na vašarištu Neumarkt u srcu Kelna, zatiče me prvi put talas božćne euforije u Nemačkoj, u minijaturnom gradu rustičnih kioska-brvnara, sa živopisanim patuljcima, vilama i anđelima, kao na ilustracijama bajki braće Grim. Stubovi okićeni girlandama, srebrnastim lametama upletenim u kike, borovim grančicama. Tezge pretrpane lokalnim rukotvorinama starinskog šmeka, načinjenim od papira, voska, drveta, žice, gipsa i gline; tradicionalni pokloni, božićni ukrasi, igračke za decu. Uokolo, hiljade prozora u gradu rese minijaturne svetiljke fabrikovanih obličja: zvezde padalice, jeleni u propnju, saonice, kristali pahulja, lanad; svetleći pointilizam! Šljašte raznobojne ukrasne kugle, treperavo sjakte okna reflektora, Žmigaju lampe i lampioni. Taj primenjeni kič naslada je dušama, a treptaji oka zvučni su kao škljocanje fotoaparata.

Odasvud navala mirisa i podmirisa; uzavrelog ulja, na kome cvrce Reibekuchen, (oblaste plohe naribanog krompira uvaljanog u brašno, jaja i sol). Čuje se kako reži miris pečenog mesa, dimljenih kobasica, orašnica, medenih kolačića, piroški od jabuka, kuvanog vina sa karanfilićem. Mirišu glasovi, muški na borovu smolu, upliću se u ženski cimet ćeretanja, dok dečiji cilik odiše vanilom. Muzika uličnih svirača promalja se u naletima kroz svečane božićne pesme sa razglasa i sve uvire u horsku kakofoniju, uz vedri mrmor vokala i konsonanata nepregledne, beskrajno kružeće procesije bezimenih lica, koja poput lutaka u zimskoj odeći, promiču i taru se o moju odrvenelu telesinu.

I nasred trga, gle, ne mogu da verujem sopstvenim naočarima! Pod ogromnom božićnom jelkom visine oko 20 metara, sa hiljadama lampica i zlatnih ukrasa, blješte goleme saonice, i Deda Mraz deli poklone deci i odraslima. Zadržavam se tu i blenem dugo, nepomičan kao da se nalazim usred 3D božićne čestitke, sred mojih snova iz detinjstva. Od navale ushićenja osećam kako mi se lice zateže u nacrtani osmeh i misli postaju rumene od lepote kao od vreline mraza. Što bi kazala naša baba: Od dobru mislu i čovek proubavi.

Tada sam osetio toplotu oko pupka i zapitao se: Da li se za praznika emituju najkvalitetnije ljudske misli i želje, poput sunčevih erupcija, da li ovog trena milijarda ljudskih duša odašilje talase dobrote i pozitivne energije u svemir, natrag svome Tvorcu?

Netom po ulasku u Novi Milenijum, iz varošice nedaleko od Direna, nazvala je sestra:

- Sutra naveče nema vrdanja, obavezan si da budeš sa nama, da proslavimo naš Božić.

- Za ime Boga, Božić tek što je bio!

- Ne, to je njihov rimokatolički, to je po Gregorijanskom, naš je ostao dosledan Julijanskom kalendaru.

- Pa zašto onda ne prodaju dva kalendara?

Ko je još slavio kloniranog Budu i Konfucijevog ili Muhamedovog dublera? Sve sam mogao do sada oćutati ali da mi podvale Badnje veče i pomere ga dve nedelje unazad, ili dve nedelje docnije; da mi neko falsifikuje dan rođenja Sina božjega, to se ni u onim apokrifnim snovima mojim nije moglo. Zašto samo hrišćani šizoidno cepaju napola svoga jedinog Boga? Da dvared slavim rođendan Isusa Hrista, kao da su, Bože me prosti, bili blizanci Isus i Hrist?!

III

Kako si mogao da dođeš praznih ruku, dočekala me sestra na stanici. Nisam, kupio sam čokoladne bombone. Kakve bre bombone, jesi li normalan? Idemo u Kaufland, zapovedila je moja sestra. Ćutao sam kao jedared davno na Božić.

Znaš li koliko nas ima?! Znam, ti, mama i tvoj muž. A moje dvoje dece kojima si ujak, a moj unuk, a naša snaja? I njena kćer?

Uzela je ogromna žicana kolica za kupovinu na ulazu i stala, ne gledajući, da ubacuje redom sa gondola, ogromne kutije bombonjera, upakovano kandirano voće, pakete Snikersa, Baunti, Boris voli gumene medvediće, za svaki slučaj utrpala je deset pakovanja, za mamu ovaj jeftini parfem. Izašli smo iz marketa koji je imao zaista obećavajuće ime KAUFLAND (kupovna zemlja) krcatih kolica na čijem vrhu su stajala pakovanja toalet-papira, kojima je nedostajalo samo da se otvore i rastvore i zalepršaju kao bela zastava. Kao simbol prazniku duša, i znak predaje crevnom traktu post festum.

Veče je prolazilo regularno, buljenjem u televizor. Hrana je bila odlična, kao i uvek. Mami, koja je imala zahodeću demenciju, dvedesetak puta objašnjavamo da nije ničiji rođendan, da nije Sveti Sava, da su sveće zbog jelke, da jelka nije zbog Nove godine. I pored toga što se tokom večeri upoznavala sa mnom nekoliko puta ne mislim da sam se osećao loše. U međuvremenu izvodio sam psa ili uključivao Internet. Čitajući tako nasumce, naleteo sam doslovce na sledeći članak: Izraelski arheolozi ubeðeni su da postoje dokazi da je Isus Hrist roðen u jednom selu u Galileji, koje se zove Vitlejem, a ne u onom Vitlejemu u blizini Jerusalima, kao što se dosad mislilo.

Čuj ovo! Malo im behu dva rođendana, sad još i dva porodilišta! Po svemu sudeći, fakat da su bila dvojica. Najmanje.

Pa ti sad glancaj obuću!

Autor: Jovan Nikolić, Keln

Odg. urednica: Ivana Ivanović

Audio i video

  • Datum 06.01.2013
  • Ključne reči bozic
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/17Elb
  • Datum 06.01.2013
  • Ključne reči bozic
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/17Elb