Budućnost Turske – posle Erdogana

Frankfurter algemajane cajtung piše: „Erdogan sada lično imenuje rektore univerziteta. Lov na veštice se nastavlja. Na turskim univerzitetima i visokoobrazovnim institucijama proteklih nedelja je uhapšeno, otpušteno i suspendovano na hiljade naučnika, predavača i radnika u administraciji. Zvanično obrazloženje uvek je isto: radi se o merama protiv terorističke organizacije Fetulaha Gulena. Od jula i neuspelog pokuša puča, Erdogan je lično imenovao 17 novih rektora univerziteta.“

U opširnom tekstu Velt podseća na istoriju nemačko-turskih odnosa u oblasti nauke u teškim vremenima: „Evropska unija saopštila je da će crvena linija biti prekoračena kada Turska uvede smrtnu kaznu. Ali, sultan Erdogan je sa vanrednim stanjem uveo i smrtnu kaznu. Ona se takođe i izvršava: žrtve su sloboda izražavanja, nezavisno sudstvo i nauka. Kao odgovor na neuspeli vojni puč, stotine naučnika je suspendovano, uhapšeno ili je dobilo zabranu putovanja. Univerziteti i istraživačke institucije su zatvoreni. 'To me ostavlja bez daha, a najgore tek dolazi. Moja razmišljanja i moje pisanje umiru. Nikada nisam verovao da će do toga doći', napisao je jedan turski naučnik.“

Da nije bilo Hitlera...

„Savez naučnih organizacija u Nemačkoj najoštrije je osudio 'drastične intervencije u oblasti akademske slobode turskih naučnica i naučnika'. Njima se može pomoći stipendijama u okviru inicijative za pomoć ugroženim naučnicima pod pokroviteljstvom fondacije Humbolt. Inicijativa nosi ime Filip Švarc, po neuropatologu iz Frankfurta koji je marta 1933. bio primoran da napusti nacističku Nemačku. Švarc je najpre u Cirihu osnovao Udruženje nemačkih istraživača u egzilu, a zatim emigrirao u Istanbul, gde je 20 godina bio na čelu Instituta za patologiju. Inicijativa Filip Švarc čuva sećanje na nemačke naučnike koji su tokom nacističke ere našli utočište u Turskoj. Iz toga proizlazi posebna obaveza nemačkih naučnika da danas pomognu svojim ugroženim kolegama u Turskoj.

Ernst Rojter, gradonačelnik Magdeburga koga su nacisti svrgnuli i odveli u logor u Lihtenburgu, bio je među više od 600 prognanih naučnika, umetnika i političara koji su utočište našli u Turskoj. Rojter je, pišući o Univerzitetu koji je 1. avgusta 1933. osnovan u Istanbulu, umesto dan pre toga zatvorene Osmanlijske visoke naučne škole, primetio: 'Da nije bilo Hitlera, Turska ne bi imala tako visok nivo saradnika'. Rojter je brzo naučio turski jezik, bio angažovan u raznim ministarstvima, predavao u Ankari i napisao jedan priručnik – na turskom. Bio je ubeđen da je put Republike Turske osnovane 1923. godine u 'evropsko društvo' nezaustavljiv. Bilo mu je zadovoljstvo da pomaže da se od 'Turske napravi lepa i srećna zemlja'. Verovao je da će 'veliki proces transformacije' promeniti ceo Bliski istok.“

Humanitarni gest ili pametno iskorišćena situacija

„Značaj nemačke emigracije u Turskoj dugo nije bio priznat – a i kasnije je tumačen kao veliki humanitarni gest Turske. Pritom je Turska Nemcima ponudila utočište u sopstvenom interesu, jer su, da bi napredovao sa modernizacijom zemlje, režimu Ataturka stručnjaci bili neophodni.

Advokat Eduard Ernst Hirš napisao je turski Zakon o trgovini, Fric Nojmark Zakon o prihodima i porezima. Gerhard Kesler je suosnivač prvog sindikata u Turskoj. Paul Hindemit bio je na čelu konzervatorijuma u Ankari. Značaj nemačkih emigranata za razvoj moderne Turske simbolizuje arhitekta Bruno Taut. On je postao šef Akademije za arhitekturu u Istanbulu i 1938. je projektovao odar za pokojnog osnivača države Kemala Ataturka.

Koliko god da je turska vlada velikodušno tretirala nemačke eksperte – dobili su ugovore na pet godina i time zagarantovan i stabilan prihod – za obične emigrante iz Nemačke situacija je često bila teška. U gradovima, kao što je Istanbul, živeli su zajedno sa Nemcima koji su bili na strani rajha. Na univerzitetima su jevrejski naučnici i priznati nacisti često predavali na istom fakultetu. Turska je spretno i lukavo umela da zaštiti izbeglice i istovremeno održava dobre odnose sa nemačkim Rajhom.

Mnogi emigranti su kritički gledali na surov proces modernizacije koji je Kemal Ataturk sprovodio u svojoj zemlji i u kojem su i oni morali da pomažu. U oblasti visokog obrazovanja to je vidljivo i na sledeći način: Osmanlijska visoka naučna škola zatvorena je 31. jula 1933, a dan kasnije su, umesto otpuštenih, kritički nastrojenih Turaka, zaposleni Nemački stručnjaci.“

Erdogan ispravlja staru nepravdu

„Među mnogim svojim sunarodnicima, Erdogan ima podršku za diktatorske mere, zato što ih on umešno predstavlja kao korekcije ranije nepravde. Važniji od pogleda unazad je pogled u budućnost. Nemački emigranti koji su se nakon završetka nacističke diktature vratili u zemlju, odigrali su ključnu ulogu u obnavljanju međunarodnih veza nemačke nauke. Turski naučnici koje Erdoganov režim sada maltretira, hapsi i proganja, predstavljaju modernu, sekularnu, ka Evropi okrenutu Tursku, u čijem su stvaranju učestvovali i nemački izgnanici. Ti naučnici će se jednog dana vratiti. Zato su oni“, piše Velt, „oličenje budućnost zemlje – posle Erdogana.“