Bubreg na prodaju?

U Nemačkoj je i dalje više onih koji pate od dvostrukog morala, nego od insuficijencije bubrega.Naime, polovina ispitanika koji izjavljuju da u slučaju smrti nisu saglasni da se njihovi organi koriste za presadjivanje, istovremeno kaže da bi, u slučaju potrebe, rado primili tudj organ.Zato i ne čudi što je 2002.ge godine u Nemačkoj presadjeno samo oko dve hiljade 300 bubrega, iako je na listi čekanja za takvu operaciju oko deset hiljada teško obolelih. Istovremeno, broj onih koji su spremni da posle smrti poklone organe stagnira ili čak opada, dok broj zainteresovanih raste.

Kako je raskorak izmedju ponude i potražnje sve veći sve su glasniji i zahtevi da se dozvoli trgovina organima – nije reč samo o zahtevima koje postavljaju ekonomisti, nego se sada priključila i Nemačka akademija za transplantacionu medicinu.

Zagovornici te ideje misle na organe od kojih su po dva u organizmu – bubrege – ili one čiji je samo deo moguće presaditi – recimo, jetru.Izgledi na uspeh operacije mnogo su veći prilikom presadjivanja sa živog davaoca, nego kada se uzimaju organi umrle osobe.

Mogućnost da se organ kupi, tvrde zagovornici trgovine, doprinela bi većem broju presadjivanja sa živih davalaca, a na taj način otklonilo bi se i problematično ograničenje kojim se onemogućava slobodno raspolaganje sopstvenim organima.Dakle, sloboda trgovine za slobodne gradjane!

Sadašnjim propisima moguće je da organ daruju samo živi srodnici ili veoma bliske osobe upravo kako bi se izbegla trgovina. To ne polazi uvek za rukom kao što se vidi iz primera mladih, siromašno odevenih ljudi iz Moldavije koji ulaze sa bolesnikom u ordinaciju kako bi potpisali da će rado darovati organ svom nemačkom rodjaku.

Zapravo, u svetu već odavno cveta trgovina organima.Odmor u Indiji, uključujući let, hotel i bubreg, ne košta više od 15 hiljada dolara.Ista ponuda, ali u slučaju SAD, deset puta je skuplja. Trgovina na crno ljudskim organima u porastu je i u Evropskoj uniji – jedna anketa univerziteta u Kelnu medju učesnicima kongresa lekara, istina ne reprezentativna, pokazala je da 38 odsto lekara smatra da se i u Nemačkoj trguje organima na crno.

To što se neki zakon krši ne znači da je on pogrešan, ali niti da je ispravan.Merilo mora biti težak bolesnik, često osudjen na smrt, čiji spas zavisi isključivo od presadjivanja organa i utoliko je opravdano pitanje kako povećati broj onih koji su spremni da daju organ.Ne bi li novčani podsticaj bio pravi put?

Ne, jer trgovina organima niti obećava uspeh, niti je moralno prihvatljiva.Broj onih koji nesebično daju organe naglo bi opao u slučaju da drugi isto to prodaju za velike pare.To se, na primer desilo u Iranu kada je osamdesetih godina dozvoljena prodaja organa – danas ih na raspolaganju nije ništa više nego pre toga.

Teško je proceniti šta bi se dogodilo u nemačkom zdravstvu u takvom slučaju.Naravno, moguće je uvesti za male pare organe iz siromašnih zemalja, ali bi takva legalizacija na svetskom planu etički bila pogubna.Naime, samo krajnja nevolja primorava ljude da prodaju organe i o posledicama se ne razmišlja.Siromašan Indus nema kome da se obrati za pomoć u svom selu kada mu zakaže preostali bubreg.

Tvrditi da od trgovine organima imaju koristi i kupac i prodavac, posrednik da se i ne pominje, ili je naivno, ili krajnje cinično.Onaj ko je organ prodao uskoro je u još goroj situaciji nego ranije – novac je potrošen, zdravlje narušeno, smanjena je njegova radna sposobnost, povećan rizik od bolesti, česti su psihološki problemi i društvena osuda.Onaj ko bi da pomogne siromašnim to bi morao učiniti na drugi način.

Ako bi trgovina bila ograničena samo na SAD i Evropu opet bi organe prodavali samo oni koji su u nevolji i koji zbog toga ne mogu zaista slobodno da odlučuju.Osim toga, ukoliko pojedini delovi tela imaju cenu, sa moralnog stanovišta dovodi se u pitanje integritet ljudske ličnosti, odnosno osnovni princip da se čovekom ne može raspolagati.

Postoje etički prihvatljive alternative trgovini organima i jedna od njih bio bi model razmene: onaj ko se obaveže da će posle smrti darovati svoje organe u slučaju da mu tokom života zatreba presadjivanje imao bi prednost i našao bi se pri vrhu liste čekanja. Možda na taj način ne bi porastao broj onih koji potpuno nesebično daruju organe, ali bi bar bio veći broj onih koji bi bili suočeni sa sopstvenim dvostrukim moralom.