Bregzit, Tramp i Fransoa Fijon

Zapravo je začuđujuće da se francuski konzervativci i ranije nisu setili Fransoa Fijona. Jer on se odlično uklapa na postojeću političku scenu. Bivši francuski premijer kao da je stvoren za predsedničkog kandidata: socijalno angažovan i pritom konzervativan, ubeđeni katolik, kritičar islama, patriota s nacionalističkim momentima i pristalica radikalne neoliberalne ekonomske reforme.

Prakonzervativac iz provincije

Fransoa Fijon uopšte ne mora da se trudi da bi bio prihvaćen kao desničar, s čim je muku mučio njegov politički protivnik Nikola Sarkozi. Isto tako mu nije potrebno da bude još desnije od Marin Lepen jer je već sam po sebi kandidat duboko konzervativnog dela Francuske.

To su ljudi koji oduševljeno slušaju njegovo zaklinjanje u porodicu, hrišćanstvo i tradicionalne vrednosti. Građani kojima je uvek bilo mučno da slušaju levičarske teme o istopolnom braku i multikulturnom društvu. Oni hoće predsednika koji će čvrstom rukom u državu uneti mir i red u doba kad prete teroristički napadi i socijalni nemiri.

Fijon se tačno uklapa u trendove kojima se danas osvajaju birači, retorikom nacionalnog identiteta koju navodno ugrožava uticaj islama; osimt toga, hvali francuske vrednosti i tradicije.

I Francuska želi da ponovo bude velika

Mnogi Francuzi i dalje sanjaju o dolasku novog oca nacije koji bi bio politički izbavitelj u tradiciji njihovog prvog posleratnog predsednika Šarla Degola. To je politika nostalgije, ali ona je dala krila i referendumu o "bregzitu" baš kao što je i Donalda Trampa uvela u Belu kuću. Iza te nostalgije je čežnja za prošlošću u kojoj su postojale čvrste granice, jasne vrednosti i jednostavna rešenja. Za vremenom u kome se Francuz u svom provincijskom gradiću još osećao kao gazda. To je političko mađioničarstvo koje podstiče ekstremno desničarski populizam i autoritativnu politiku. Jer Fransoa Fijon obećava Francuzima ono što ne može da im  pruži: nadzor nad loše integrisanim muslimanskim sugrađanima, povratak tradicionalnih vrednosti i povratak Francuske kao na svetsku pozornicu kao "Grande nation". Sve to povezano sa privrednim reformama koje će zemlji doneti blagostanje i radna mesta.

Bar kada je reč o ovom poslednjem, Fijon je pošten: preti Francuskoj oštrim merama po uzoru na Margaret Tačer. Od posledica njenih mera Velika Britanija se do danas nije sasvim oporavila. Možemo samo da se nadamo da će se ovaj kandidat ako postane predsednik ipak setiti i inteligentnijih mera.

Ljubav prema Putinu

Za razliku od Marin Lepen i njenog Nacionalnog fronta, Fransoa Fijon ne teži uništenju Evropske unije. Ali deli njenu opskurnu ljubav prema Vladimiru Putinu: to prijateljstvo između diktatora iz Kremlja s konzervativnim kandidatima do sad nitko nije uspeo da objasni. U svakom slučaju, Fijon kao predsednik može lako da pomuti planove Angele Merkel koja se trudi da obuzda Putinove ekspanzionističke ambicije.

Isto tako želi da se nesrećna Sirija ponovo baci u ralje Asadovog režima i sigurno će se pobrinuti za nemir na istoku Evrope. I kada je reč o politici prema izbeglicama, Fijon nagoveštava da nema ambicija da i dalje bude partner, već protivnik od kojeg se ne može očekivati nekakva solidarnost.

Najbolje što trenutno može da se kaže o Fijonu jeste da će verovatno biti u stanju da pobijedi ekstremno desničarski Nacionalni front. Ako se to izuzme, sve što se od njega čulo u postupku izbora ne uliva prevelikie nade ni liberalnoj demokratiji niti Evropi.