Borba protiv beskućnika

Torsten Majners se svakodnevno bori za život dostojan čoveka. On već deset godina nema stalno mesto boravka, živi u napuštenim kućama, prihvatilištima ili na ulici – i to usred Hamburga, jednog od najbogatijih nemačkih gradova. Put od uređenog života s poslom i krovom nad glavom do beskućništva u njegovom slučaju bio je vrlo kratak. Pre desetak godina više nije mogao da plaća stanarinu. Zbog zavisnosti o kockanju upao je u dugove, a depresija ga je lišila svake volje za životom. „Na samom početku depresije i beskućništva spavao sam u parku“, priča Torsten za DW. Hranu je nabavljao na obližnjoj benzinskoj pumpi gde je čistio toalete i zauzvrat dobijao namirnice koje se nisu prodale. Još je nešto gotovine dodatno zarađivao skupljajući flaše. Kasnije je najčešće spavao u napuštenim kućama.

U tako bogatoj zemlji kao što je Nemačka zapravo ne bi smeo da postoji značajniji broj beskućnika. Prema procenama Nemačkog instituta za istraživanje privrede, privatna lica raspolažu imovinom od prosečno 83.000 evra. Ali istraživanje je pokazalo da ni u jednoj zemlji evrozone imovina nije tako nejednako raspodeljena kao u Nemačkoj. Petina svih odraslih osoba nema nikakvu imovinu, sedam odsto njih su zapravo u minusu – dugovi su veći od celog imetka. I tu dolazimo do beskućnika – prema podacima iz 2012. bilo ih je čak 284.000, a veruje se da će ih za dve godine biti 380.000.

Borba protiv siromašnih...

Ionako težak život na ulici za Torstena Majnersa u proteklih nekoliko godina nije postao ništa lakši. Umesto na pomoć i podršku on često nailazi na odbijanje i represivne mere – i od strane grada Hamburga. Tako je pre nekoliko godina pod mostom Kersten-Miles u gradskoj četvrti St. Pauli napravljena ograda kako bi se beskućnicima onemogućio pristup njihovom omiljenom mestu za spavanje. „Bilo je javnih protesta jer su ljudi rekli da ne žele takvu izolaciju“, priča Majners. To je dovelo do privremenog uklanjanja ograde. Ali muke nisu završene – osoblje koje je zaduženo za bezbednost glavne železničke stanice redovno tera beskućnike, kaže on.

Kristof Butervege, istraživač na Univerzitetu u Kelnu koji se bavi temom siromaštva, utvrdio je koji su razlozi za to: „U toku je komercijalizacija železničkih stanica koje se sve više pretvaraju u potrošačke hramove u kojima možete odmah uskočiti i na voz. Odgovornost se predaje u ruke privatnih firmi. One zatim sprovode odgovarajuću čistku i ne ostavlja više mesta siromašnima i beskućnicima kako bi tu i tamo mogli provesti noć u nekom ćošku stanice“, kaže Butervege za DW.

Posebno agresivan oblik progona pre nekoliko godina dogodio se na ulazu u prodavnicu velikog modnog lanca Pik en Klopenburg. Tokom noći je kroz male mlaznice na zidu ispuštena voda na površinu ispred ulaznih vrata. Ko je onde odlučio da provede noć, trgnuo se iz sna mokar do kože. Početkom ove godine ista se stvar dogodila i ispred podružnice te modne kuće u Minsteru. Ali cilj tih mera nije proterivanje beskućnika, tvrdi kompanija. Oni su, eto, samo hteli da očiste ispred radnje i to usred noći. U Hamburgu je noćno tuširanje obustavljeno nakon protesta.

Beskućnicima se život ne zagorčava samo u Nemačkoj. U Londonu je postavljanje metalnih šiljaka na ulazu u stambenu zgradu izazvalo veliko ogorčenje. Kućni savet je tako hteo da spreči da se beskućnici zadržavaju pred zgradom.

…umesto protiv siromaštva

Torsten Majners nema razumevanja za ove mere. „Tako se jednostavno ne može postupati s ljudima.“ Uprkos tome, on shvata i poslovne ljude i normalne građane. „Kad ujutro krenete na posao i vidite ljude kako spavaju u ulazima – možda još i u alkoholisanom stanju, to nije prihvatljivo. Zato se moraju pronaći rešenja koja će koliko-toliko zadovoljiti sve.“ Kao pozitivan primer navodi inicijativu koju su pokrenuli poslovni ljudi u Hamburgu. Oni su beskućnicima na raspolaganje stavili metalne ormariće i kupatilo u kojem se mogu oprati. Tako nešto pridonosi suživotu punom međusobnog razumevanja i pozitivno je za obe strane, tvrde organizatori te akcije.

Najbolje bi, naravno, bilo kad bi stabilan socijalni sistem sprečio da ljudi uopšte moraju da žive na ulici. Jer takav život zapravo nikad nije stvar dobrovoljne odluke, kaže Majners. „Da dobiju neku ponudu, sigurno je niko ne bi odbio.“ Ali na tržištu stanova u Hamburgu, gde zbog nedostatka povoljnog prostora vlada napetost, beskućnici ne bi imali šanse.

Butervege, koji se bavi istraživanjima na temu siromaštva, smatra da je za to odgovorna i neuspela politika u proteklih nekoliko godina. „Umesto što stambenu politiku sve više prepušta privatnim investitorima, država bi trebalo da spreči da ljudi postanu beskućnici – onako kako je to nekoć činila pomoću projekata izgradnje socijalnih stanova. Ali društvo se umesto toga sve više prepušta tržištu, prema motu: Ako svako misli na sebe, niko neće biti zaboravljen. To je socijalna varvarizacija i zapuštanje društva“, dodaje naš sagovornik.