„Bonaca“ – priča o ljubavi, ratu i korenima

Nikol Ljubić rođen je u Zagrebu 1971. godine, a detinjstvo i mladost proveo je u Grčkoj, Rusiji, Švedskoj i Nemačkoj gde živi i danas. Napisao je nekoliko knjiga među kojima je do sada najuspešniji bio roman „Kako je moj otac postao Nemac“ u kojoj se bavio ne samo životnom pričom svoga oca, Hrvata, već na neki način i svojim odnosom prema zemlji porekla za koju ga do tada nije vezivalo gotovo ništa.

U svom novom romanu „Meeresstille“ („Bonaca“), Ljubić odlazi korak dalje baveći se temama rata, ratnih zločina na Balkanu ispričanih iz perspektive osobe koja vuče korene sa tog prostora, ali tek sticajem životnih okolnosti dolazi u situaciju da se intenzivnije okrene ovom delu Evrope i ujedno i sebi samom.

„Lično sam pratio neka suđenja…“

U romanu „Meeresstille“, što bi u prevodu značilo – bonaca, mirno more, prepliću se dve priče – jedna ljubavna između Ane i Roberta koja se odvija negde u Berlinu i sudska čije je poprište sud za ratne zločine u Hagu i koja korene vuče iz Bosne i Hercegovine.

Ana je studentkinja, Srpkinja koja je tokom rata iz Višegrada u Bosni i Hercegovini stigla u Nemačku. Robertov otac je poreklom iz Hrvatske, ali njega međutim za očevu domovinu ne veže gotovo ništa. Između njih je sve u redu, sve dok jednog dana Robert slučajno ne otkrije jednu veliku tajnu – Anin otac nalazi se u Hagu gde mu se pred Tribunalom sudi za ratne zločine.

Paralelno i naizmenično s opisima veze dvoje glavnih protagonista, autor romana Nikol Ljubić postavlja hronologiju zločina Aninog oca i njegovog suđenja – sa svim finesama, dokumentaristički detaljno i precizno.

„Da, bio sam u Hagu i pratio sam neka suđenja. Pogotovo su iskazi svedoka bili potresni“, kaže Ljubić. „Sama činjenica da branilac optuženog pokušava da zastraši svedoke i dokaže da ne govore istinu je već strašna. Ti svedoci su naočigled postajali sve manji i manji. Zapravo je to bilo jedno veliko poniženje“, priča autor.

Koljević kao model

Lik Aninog oca, profesora anglistike optuženog za zločine nad muslimanima tokom rata u BiH, podseća na jednu stvarnu osobu – na takođe profesora, šekspirologa, Nikolu Koljevića, optuženog takođe za ratne zločine u BiH. Kako sam autor kaže, to nije slučajnost, već svesni izbor.

„Za lik oca u romanu sam želeo da uzmem jedan lik intelektualca, osobe koja je u stanju da bolje reflektuje stvari u sebi i oko sebe i ono što je počinio. Za Koljevića sam saznao tek slučajno tokom putovanja po Bosni. Znao sam da je bio poznati profesor, šekspirolog, tako da sam svesno odabrao njega. Druga paralela je da je i Koljević tokom jedne nesreće na skijanju u Sloveniji ili Austriji, ne znam više, izgubio svog sina. Razgovarao sam i s njegovim studentima koji su mi potvrdili da je Koljević bio jako pristojan, kulturan“, objašnjava Ljubić.

Time on kao i mnogi drugi autori koji su se do sada bavili temom ratnih zločina, pokušava dokučiti objašnjenje i odgovor na pitanje – kako je moguće da od jednog civilizobanog, omiljenog profesora nastane zločinac? U kojoj meri su lične traume i gubici prouzrokovali ovu promenu? Može li se time sve opravdati i objasniti?

Na sledećoj strani:

Zašto mladi Srbi kriju svoje poreklo?

„Mladi Srbi taje svoje poreklo…“

Glavni lik u romanu, Robert, s ovim pitanjem ostaje sam. Njegova devojka – ćuti. O ratu, prošlosti i suđenju u Hagu ne želi da govori. Uzima, takoreći, pravo na ćutanje, distancu od događaja s kojima nije imala direktne veze.

„Ana je po mom mišljenju i iskustvu tipična predstavnica mlade generacije Srba koji žive u Nemačkoj. S ratom nisu imali nikakve direktne veze, no uprkos tome ih ratni zločini i rat stalno prate. Neki idu toliko daleko da taje svoje poreklo, ili kažu da dolaze recimo iz Slovenije – što je čudno ali i razumljivo“, kaže autor i dodaje da su ga nemački prijatelji, kada im je rekao da je razgovarao sa Srbima, refleksno odmah pitali za Karadžića, Mladića. Zato mnogi taje poreklo – ne žele svaki put da odgovaraju na ista pitanja.

„Stid me je…“

I lik glavnog junaka Roberta, iz čije perspektive zapravo i saznajemo celu priču, je takođe delimično zasnovan na stvarnoj osobi. I Nikol Ljubić naime poreklo vuče s područja bivše Jugoslavije, iz Hrvatske, no uprkos tome ne govori jezik niti ga je domovina njegovog oca pre mnogo zanimala. Rat na području bivše Jugoslavije je pratio samo preko televizije i, kako kaže, sve mu se činilo nekako daleko.

„Danas me stvarno, mogao bih reći, zbog toga stid. Kada sam počeo da pišem ovaj roman primetio sam da je potrebno da taj lik dobije nešto moje, da mora biti takav kakav je. Inače bi bilo stvarno arogantno da upravo neko kao ja, koji o ratu tada nije znao ništa, sada piše jednu takvu knjigu. Zato je roman napisan iz Robertove perspektive koja je zapravo moja“, objašnjava Nikol Ljubić.

Kraj priče

Dve priče kroz koje nas autor u romanu vodi, završavaju na različite načine. Ona sudska završava presudom oslobođenja profesora iz Višegrada, zbog manjka dokaza, no, ona ljubavna, između Ane i Roberta ostaje otvorena. Konflikt koji je nastao zbog njene ćutnje i njegovog osećaja da je prevaren, da mu ona nije rekla sve o sebi i svojoj porodici – ostaje prisutan sve do kraja.

No, s druge strane, to i nije tako važno. Na dobitku su, moglo bi se reći, oboje glavnih junaka. Ana učvršćuje svoj stav i težnju za nezavisnošću od događaja s kojima nije imala nikakve veze dok Robert konačno uspostavlja vezu s porodičnim korenima pa tako i sa samim sobom.

Autorka: Željka Telišman

Odg. urednik: Nemanja Rujević