Bolje je biti i crnac nego Srbin?

14. juni 2012. bio je jako DOBAR dan za hrvatski fudbal. Nacionalna reprezentacija je na Evropskom prvenstvu „otela“ važan bod (1:1) jakim Italijanima i uoči poslednje, treće utakmice u grupi, Hrvatska je bila na pragu četvrtfinala.

14. juni 2012. bio je jako LOŠ dan za hrvatski fudbal. Sa tribina na kojima su se nalazili navijači „Vatrenih“ poletele su banane u pravcu Maria Balotellija, a čulo se i podražavanje majmuna.

Rasisam na prvenstvu Evrope

“Prema mom mišljenju, radilo se o najeklatantnijim primerima rasističkih uvreda i govora mržnje, nije to bilo na nivou incidenta jedne, dve ili tri osobe, to ruganje bilo je prisutno svaki put kada bi Balotelli dobio loptu”, tvrdi Sandra Benčić iz Centra za mirovne studije u Zagrebu. Ona je na EURU 2012. po nalogu Evropske fudbalske federacije (UEFA) pratila ponašanje hrvatskih navijača u Poljskoj.

Šef UEFA-e Mišel Platini bio je šokiran: “Nisam srećan zbog Hrvatske. Imaju dobru momčad, momčad koja igra dobar fudbal, ali kada je na stadionu nekoliko stotina seronja, to je prihvatljivo!“ UEFA je kaznila Hrvatski fudbalski savez (HNS) relativno blagom kaznom: 80.000 evra zbog korišćenja pirotehnike i „nedoličnog ponašanja“ fanova.

Nije to prvi put da je Hrvatska razočarala Francuza. Još 2011. Platini je (nakon navijačkih izgreda) zapretio izbacivanjem „Vatrenih“ iz međunarodnih takmičenja , ali ništa se nije dogodilo.

Incidenti na velikoj pozornici

Rasistički izgredi nisu nešto što „krasi“ samo hrvatske navijače. Takvih pojava ima svugde u svijetu, pa i u neposrednom susedstvu, tvrdi srpski fudbalski stručnjak Slaviša Veselinović. U Kruševcu se u jesen 2011. na meti domaćih navijača našao mladi (U21) i tamnoputi reprezentativac Engleske Deni Rouz. Sa tribina se čulo zloglasno urlikanje navijača.

UEFA je pokrenula disciplinski postupak, a Fudbalski savez Srbije (FSS) osuđen je na plaćanje novčane kazne i odigravanje dve utakmice pred praznim tribinama. Slaviša Veselinović kaže kako nije slučajnost da jedan deo navijača redovno „zastrani“ na međunarodnoj sceni:

„Na takvim utakmicama se navijači predstavljaju na način na koji misle da će najviše zaboleti Evropu. Ne idu oni u druge zemlje da bi širili pozitivnu sliku o Srbiji ili Hrvatskoj, nego da bi se predstavili svetu kao najveći mogući huligani. Ako znaju da je u Evropi najveći huliganizam rasna diskriminacija, onda će oni napraviti upravo to“, kaže Veselinović za DW.

Veselinović je sportski reporter i već odavno prati navijačku scenu na području bivše Jugoslavije. Odlučno tvrdi da „kod kuće“ rasizam nije veliki problem: „U hrvatskim ili srpskim fudbalskim i košarkaškim klubovima igra jako puno tamnoputih sportista. Oni još nikada nisu bili rasistički vređani u susretima nacionalnih liga, odnosno regionalnih takmičenja.“

Tamnoputi fudbalski „bogovi“

U ligama zemalja nastalih na tlu bivše Jugoslavije aktivno je nekoliko stotina tamnoputih fudbalera ili košarkaša. Neki od njih su bili (ili jesu) pravi idoli fanova. Setimo se Masa Sara, koji je u Splitu imao status „božanstva“, a igrao je za Hajduk. S druge strane isti oni navijači koji su klicali ovom Liberijcu i zvali ga na kafu, na najgori mogući način znali su da izviždaju neke (tamnopute) protivničke igrače.

Istina je i da su isti oni navijači koji su tamnopute fudbalskog zagrebačkog Dinama nazvali „Maksimirskim zoološkim vrtom“, zdušno bodrili i pozdravljali svaku uspešnu akciju tamnoputog hrvatskog reprezentativca (i rođenog Brazilca“ Eduarda da Silve.

Renomirani hrvatski sociolog (i u mladim danima aktivni član splitske Torcide) Dražen Lalić je čovek koji možda i najbolje poznaje navijačku scenu na tlu bivše Jugoslavije. Godinama je posmatrao navijače i kaže da je došao do zaključka da oni (i društvo u kojima žive) uopšte nisu rasisti:

„Mi nemamo iskustvo da budemo rasisti, te provokacije se koristi u svrhu navijačkog rituala. Kod nas je od rasizma puno veći problem nacionalizam.“

„Makedonski paradoks“

Dokaze za Lalićevu tezu ne treba dugo tražiti. Dovoljno je nekoliko telefonskih razgovora. U Skoplju smo našli Zlatka Kalinskog, iskusnog sportskog novinara. „Na svakoj utakmici makedonske fudbalske reprezentacije čuju se antialbanske parole, parole protiv albanske manjine. A istovremeno nekoliko Albanaca nosi dres makedonske reprezentacije i daju sve od sebe za Makedoniju.“

Na Balkanu je puno navijača bez posla, bez perspektive. Nakon ratova tokom 90-ih godina nakupilo se puno negativne energije prema susedima, kaže beogradski reporter Slaviša Veselinović. Radi se delom o mržnji koja je puno rasprostranjenija od rasizma:

„Kad bi 22. marta ove godine u Zagrebu na kvalifikacionoj utakmici reprezentacija Hrvatske i Srbije na teren u dresu Srbije istrčao i jedan crnac, taj bi igrač doživeo puno manje provokacija nego drugi fudbaleri koji su Srbi. Isto važi i za uzvratnu utakmicu koja će se igrati u Beogradu“

Navijači „kodeks časti“

Bez obzira na sve, navijači iz zemalja bivše Jugoslavije već godinama diskutuju i o problemu rasizma na tribinama. „Za tu pojavu nema mesta u našem kodeksu časti“, kaže za DW jedan od lidera Grobara, fanova beogradskog Partizana. Jasnim rečima osuđuje rasističko ponašanje, pa i u vlastitim redovima, ali pri tome želi da ostane anoniman:

„To su idioti, primitivni ljudi. U svakom narodu ima rasista, pa i među navijačima. Prema mojim spoznajama radi se o ljudima sa dna društvene lestvice, ljudima koji nemaju kontrolu nad sopstvenim životom, o zavisnicima od droge i alkohola.“

Nema prilika za rasizam?

U zemljama bivše Jugoslavije danas živi jako malo stranaca, tamnoputi građani su retkost. Jednostavno nema puno prilika za ispoljavanje rasističkog ponašanja, primećuje ironično Sandra Benčić iz zagrebačkog Centra za mirovne studije.

Na Balkanu se dugo tolerisalo vređanje nacionalnih manjina, neki od najmoćnijih političara u zemljama iz reiona, čak su u 90-im godinama ciljano podsticali takvu praksu. S vremenom su (delom i pod pritiskom spolja) zakonodavna tela usvojila zakone i odredbe kojim se jasno definišu visine kazni za bilo koji oblik na primer rasističkog vređanja.  

Problem je da se te odredbe i zakoni ne primjenjuju u praksi. U celoj 2012. godini u Hrvatskoj su tako, prema službenim podacima, državna pravosudna tela vodila samo tri postupka zbog sumnje u rasnu diskriminaciju.

Autor: Srećko Matić
Odg. urednik: Jakov Leon