BND - zloupotrebljena tajna služba

Tajne službe, kao što im i ime kaže, vole tajnost. One deluju iz senke, za javnost gotovo neprimetno. To je u njihovoj prirodi. Tako i ovo, što je početkom 60-ih zabeležio tadašnji šef BND-a Rajnhart Gelen, nije trebalo da pročita neko van kruga agenata: Vili Brant je „veliki radnik, ali i još veći štreber koga su saveznici namestili za gradonačelnika Berlina“.

Ipak, Klaus-Ditmar Henke pročitao je te beleške. On je istoričar i vodi „Nezavisnu komisiju istoričara za istraživanje istorije BND-a“. Zajedno sa svojim kolegama, on trenutno otkriva tajne BND-a, na primer: koliko je nacista posle Drugog svetskog rata bilo zaposleno u tajnoj službi, ili, koliko je tajna služba bila iznenađena narodnim ustankom u bivšoj Istočnoj Nemačkoj (DDR) 17. juna 1953. godine.

Špijuniranje neprijatelja – i prijatelja

Najnovije otkriće je da je prva posleratna vlada, sa kancelarom Konradom Adenauerom (CDU) na čelu, zloupotrebljavala tajnu službu. Adenauer je bio kancelar od 1949. do 1963. godine i jedna od njegovih nadležnosti bila je kontrola tajne službe. Međutim, „sumnja da Savezna vlada zloupotrebljava BND postojala je tokom cele Adenauerove ere. Ali, to nije bilo moguće dokazati“, kaže Henke. „Sada vidimo da je, da tako kažem, unutrašnjepolitičko prisustvo BND-a, bilo mnogo veće nego što su to savremenici pretpostavljali.“

Moćni Adenauer koristio je tajnu službu za svoje unutrašnjepolitičke ciljeve: po njegovom nalogu, agenti su pribavljali informacije o neprijateljima i prijateljima, opoziciji i koaliciji. Nekoliko stotina informanata koji su bili raspoređeni u svim važnijim područjima politike i društva, dostavljali su BND-u informacije, kaže Henke. A tadašnji šef BND-a Gelen prosleđivao je te informacije kancelarskom uredu. „Većina nije stavljena na papir. Ali, u aktima imamo nekoliko beležaka iz kojih se jasno vidi kako Adenauer govori: uradite ovo ili ono.“

Tako je nastalo najmanje 210 dosijea o političarima, naučnicima i novinarima. Tu su isečci iz novina, beleške o razgovorima i izjavama. Neki dosijei imaju samo jednu, neki i do 500 stranica. Sadržaji nisu stvarno senzacionalni, kaže Henke. Senzacionalnije je to što oni uopšte postoje, što su nastali, navodno kao odbrana od špijunaže.

Igra prema sopstvenim pravilima

Institucije koje rade u tajnosti, kao tajne službe, imaju sopstveno tumačenje zakona u demokratskim državama. Državni zadaci, kao što je u ovom slučaju odbrana od špijunaže ili borba protiv terorizma u slučaju američke tajne službe NSA, tako postaju „rastegljiva legitimacija sopstvenog delovanja“, kaže Bodo Hehelhamer, istoričar BND-a koji sarađuje sa pomenutom nezavisnom komisijom.

Otkrića kao ova podstiču važne društvene debate, na primer o uticaju i kontroli tajnih službi. BND je i danas pod nadzorom kancelarskog ureda. U jednom intervjuu za radio Dojčland funk, Henke zahteva da se to promeni: „Jedina mogućnost da se takva služba ozbiljno kontroliše jeste da postoji poverenik u vrhu tajne službe, koji ne bi bio odgovoran kancelarskom uredu već parlamentu.“

Pod kontrolom?

I stručnjak za ustavno pravo Gerhard Robers sa Univerziteta u Triru, slaže se da se zloupotreba mora sprečiti i kaže da mogućnost za to već postoji: „Ustav izričito navodi da parlament uspostavlja parlamentarni kontrolni organ koji nadzire savezne tajne službe.“

Taj kontrolni organ, naravno, zaseda u tajnosti i članovi se obvezuju na tajnosti u odnosu na druge poslanike. Jer, informacije kojima oni imaju pristup, vrlo su opsežne. „Taj organ ima pravo da zatraži sve akte, ima pravo da pozove i sasluša sve saradnike, šefove tajnih službi i ministre. Kod takve, sveobuhvatne kontrole, izuzeci su retki“, objašnjava Robers, ali i dodaje: „Uvek iznova su se vodile rasprave oko toga u kojoj meri vlada mora da daje informacije tom parlamentarnom kontrolnom organu.“ Bilo je faza u kojima je saradnja mogla biti bolja, smatra Robers.

Ostaje jedna tajna

Unutrašnjopolitički dosijei iz početnih godina BND-a su 1969/1970. godine uništeni – verovatno takođe po nalogu kancelarskog ureda. Istoričari su akte mogli da rekonstruišu samo na osnovu beležaka u drugim dokumentima.

Za sada ostaje tajna da li su i drugi kancelari, posle Adenauera, koristili BND za svoje ciljeve – nezavisna komisija istoričara sada sme da istražuje samo prve godine BND-a, od 1945. do 1968. godine.

Autorke: Monika Gribeler / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković