Biolog koji vraća prirodnu ravnotežu

„Ovde imamo oblast sa najvećom populacijom rakuna istočno od Berlina. Nedaleko je jedno naselje. Dakle, tu imamo problem.“

Guntram Majer ima 39 godina. Odeven je kao Indijana Džons – maslinaste pantalone, košulja boje peska. On je biolog, a uža specijalnost mu je invazija stranih vrsta životinja. Sa dvocevkom na ramenu, Majer patrolira kroz šumu sat vremena vožnje jugoistočno od Berlina. Proverava fotoaparate koji bi trebalo da reaguju na pokret.

„Fotoaparat ima mali monitor. Da u ovoj oblasti ima rakuna, sigurno bih ih video na jednoj od prvih 20 fotografija. Ali ovde vidimo samo druge životinje, što je dobar znak“, kaže Majer.

Humano ubijanje štetočina

Strogo posmatrano, rakuni se u Nemačkoj ne mogu nazvati stranom vrstom iako ovi mali pljačkaši potiču iz Severne Amerike. Rakuni su se od šezdesetih godina prilično razmnožili u Nemačkoj, posebno u pokrajinama Hesenu i Brandenburgu. Uprkos tome što su se već odomaćili, rakuni prave probleme stanovništvu i zato je Guntram Majer pozvan upomoć.

„Rakuni su poznati kao prenosioci opasnih glista. U njihovom izmetu se nalaze jajašca gliste, a deca tokom igre mogu doći u kontakt sa njima. To vodi teškim oboljenjima, slepilu pa čak i smrtnom ishodu.“

Majer je pola godine pratio rakune u oblasti od 100 hektara. Detaljno je istražio navike ovih životinja, pronašao mesta na kojima spavaju i na kojima se hrane. Biolog je lovio rakune klasično, ali i uz pomoć stotinak zamki.

„Ako bih sad uhvatio rakuna, morao bih da ga ubijem profesionalno – jednim preciznim hicem iz malokalibarskog pištolja. Takav hitac mora smesta da ubije – nema mesta za oklevanje. To nije za lovce iz hobija ili ‘muškarčine' koje hoće da ostave utisak. U pitanju je posao za profesionalce jer se radi o živim bićima.“

Veći problem od lovokradica

Guntrama Majera uglavnom zovu kada strane vrste životinja predstavljaju opasnost za ljude ili nanose štetu poljoprivredi. Neke grabljivice su prava pošast i za domaće životinje. Zato je Majerov cilj da održi prirodnu raznolikost vrsta u jednoj oblasti.

„Više stotina vrsta ptica je ugroženo dolaskom invazivnih vrsta. To je, nakon zagađenja životne sredine, drugi vodeći razlog što mnoge vrste izumiru. Invazivne vrste su veći problem od lovokradica i lova. Recimo, na ostrvu Antigvi je ostalo svega 50 primeraka posebne vrste zimije šilac. Da tamo pre deset godina nismo istrebili pacove, oni bi potpuno uništili ovu posebnu vrstu zmije.“

Posle rada na terenu, Majera čeka posao u kancelarijici prepunoj knjigama. Stručne enciklopedije, vodiči i mape – sve je tu. Biolog ovde traži mesta sa ugroženim vrstama, traži partnere i finansijere, naručuje opremu. U proseku učestvuje u tridesetak projekata istovremeno. I do šest meseci godišnje provodi van Nemačke, u raznim delovima sveta.

Na vrane – otrovom

Recimo, ima dogovor sa kolegom iz Jemena gde bi trebalo da ode krajem leta. Tamo postoji jedna vrsta vrane koja izvorno dolazi iz Indije, ali su je britanski kolonisti doneli kako bi jela ostatke hrane.

„Vrana zaista jede ostatke hrane, ali jede i sve ostalo – od buba do drugih ptica. U oblastima Jemena gde je nastanjema ova vrana skoro i da nema drugih vrsta ptica. Takođe, prenosi strašne bolesti poput kolere i tifusa. Ujutru sleti na ulicu i pojede pregaženu mačku, a popodne recimo sleti u baštu luksuznog hotela i posluži se oranžadom nekog gosta.“

Guntram Majer na pripremnim putovanjima već posmatrao vrane. Jedno ogromno jato, na primer, često se hrani na velikom smetlištu u blizini grada. Majer će tamo postaviti otrov. Zato mu je potreban crveni registrator iz ormara:

„Ovde imam evidenciju o otrovima koji smesta ubijaju. Među njima je i Stalicid DRC 1339, koji se širom sveta koristi protiv vrana. Postoje precizne liste američkog Ministarstva poljoprivrede koje govore koji otrov u kojoj razmeri treba primeniti na određene vrste ptica.“

Priroda ne može sve sama

Prioritet je, ipak, da nijedna druga vrsta životinja na bude ugrožena otrovom ili zamkama namenjenim nekoj štetočini. Zato svaka akcija mora pažljivo da se priprema. To važi i za Majerov sledeći poduhvat: pokušaće da spase golubove Probodeno srce (koji imaju crvenu mrlju na grudima) od istrebljenja ne nekim ostrvima Polinezije. Tamo ih ugrožavaju divlja goveda. Takođe, treba zaštititi neke morske ptice na nemačkim ostrvima Istočne Frizije od tvorova i pacova.

Majer upozorava da priroda sama ne rešava problem invazije vrsta. Bar ne dovoljno brzo. Jer invazivne vrste se lako šire u oblastima u kojima nemaju prirodnih neprijatelja, ako ih čovek tamo naseli. „Ako se neki predator pojavi u okruženju koje nije njegovo prirodno, druge životinje nemaju 10 ili 100 hiljada godina da se prilagode – one jednostavno bivaju uništene.“

Autori: Lidija Heler / Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković