Biogorivo ili glad

Kada je reč o zaštiti biodiverziteta, znači raznolikosti biljnih i životinjskih vrsta, u suštini se postavlja pitanje kako obezbediti za sve veći broj stanovnika planete hranu, sirovine i lekove i ko će imati ekonomsku korist od toga.

Na konferenciji u Bonu raspravlja se o konvenciji o kojoj se 1992. godine, na svetskom skupu o Zemlji u Rio de Žaneiru, dogovorilo 150 država. U međuvremenu je broj potpisnica porastao na 190, ali među njima nisu i SAD. Prema konvenciji iz Rija genetski resursi nisu više zajednička baština čovečanstva, nego su životinje, biljke, bakterije, uključujući i njihove gene, svojina država na čijoj teritoriji žive. Tu počinje spor oko nadoknade kada, na primer, transnacionalna farmaceutska kompanija u proizvodnji leka koristi znanja i biljke koje se u nekoj zemlji u razvoju u narodnoj medicini koriste već generacijama. Zemlje u razvoju žele pravičnu naknadu za korišćenje njihovih genetskih resursa.

Različiti ekonomski interesi

Tu može biti u pitanju mnogo novca i veliki interesi – na primer, kada je reč o prašumama u kojima, inače, živi dve trećine svih vrsta na Zemlji. Ako se prašume spale na oslobođenim površinama moguće je zasaditi biljke od kojih se proizvodi biogorivo. Ukoliko se prašume štite te biljke se gaje na površinama koje su sada na raspolaganju, ali se tako potiskuju žitarice, što dovodi do njihove nestašice i rasta cena koje siromašni više ne mogu da plaćaju. Ali, moraju li jedni da gladuju da bi drugi vozili automobile?

Kako je, očigledno, reč o različitim ekonomskim interesima, na konferenciji u Bonu svi su saglasni o cilju: potrebno je zaštiti raznolikost vrsta, ali se žestoko spore oko toga kako ostvariti taj cilj. Na sledećoj konferenciji u Japanu za dve godine trebalo bi usvojiti obavezujući dokument o zaštiti vrsta i 190 potpisnica konvencije iz Rija još je veoma daleko od toga. Naime, razvijeni ne žele da preuzmu nikakve nove obaveze prema zemljama u razvoju, odnosno nastoje da te obaveze budu što manje. Zaštita vrsta ima svoju cenu, ali ni nečinjenje nije besplatno – zbog uništavanja prirode godišnja šteta iznosi oko dva biliona dolara.