Bio sam špijun Štazija

„Još nije završeno“, kaže Peter Vaks. Odnedavno ima ljudi koji ga izbegavaju. Upućivane su mu i uvredljive reči. Da je izdajnik. To je počelo, kaže Vaks, nakon što je u martu u jednom velikom nemačkom nedeljniku objavljen tekst o probama za predstavu „Moj dosije i ja“. U toj predstavi reditelj Klemens Behtel na pozornicu izvodi devet građanki i građana Drezdena koji su imali iskustva sa bivšom tajnom službom – Štazi. Peter Vaks je jedan od njih. On je 30 godina bio nezvanični službenik odnosno doušnik službe državne bezbednosti, takozvani IM.

Ljudi kao što je Peter Vaks (fotografija gore) u bivšoj Nemačkoj demokratskoj republici (DDR) bilo je mnogo. To su bili ljudi koji su špijunirali, beležili i izveštavali. Prosleđivali su informacije o kolegama, najboljim prijateljima, šefu... Nakon 1989, dakle nakon pada Berlinskog zida i izvesnog kraja DDR-a, oni su jednostavno nestali, postali su praktično neka vrsta fantoma. Te poslove, navodno, niko nije obavljao. Zato su retki ljudi koji se, kao Peter Vaks, usuđuju da izađu u javnost i ispričaju svoju priču.

Između ormara u kojima su smeštena dokumenta, Peter Vaks sada stoji na maloj sceni Nacionalnog pozorišta u Drezdenu. Nije mu uvek lako da priča, zakašlje se i pokušava da napravi odmak od samog sebe. Svoj govor ne počinje rečju „ja“ već sa: „Zamislite, Vi ste…“

Peter Vaks je kao mladić doživeo bombardovanje Drezdena, nakon toga postao je protivnik rata i socijalista iz uverenja. Želeo je da izgradi DDR i 20 godina je sarađivao sa Ministarstvom za državnu bezbednost Istočne Nemačke. Za njega je to bio mirovni rad. Od tog rada je profitirao, kao dete radnika mogao je da studira u Moskvi. Istovremeno, i na svojoj koži je osetio svu apsurdnost sistema. Njegova prva ljubav stupila je u vezu s njim samo da bi ga špijunirala. Ni špijuni nisu bili sigurni od špijuna.

Kontrolisani, nadgledani, zastrašivani

Lik iz romana Franca Kafke – Jozef K. je jednog jutra uhapšen, iako nije uradio ništa loše. „Neko mora da je oklevetao Jozefa K.“ Klemens Behtel u svojoj predstavi ističe taj citat iz romana „Proces“. Jer, slično kao i u tom Kafkinom delu, dešavalo se i u DDR-u. Ministarstvo za državnu bezbednost nije bilo nadležno samo za inostranstvo, veći i za kontrolu, nadgledanje i zastrašivanje sopstvenog stanovništva. Iz straha od neprijatelja u sopstvenim redovima, decenijama su nadgledane stotine hiljada ljudi. Posledice tog nadgledanja neretko su bile zatvorske kazne.

To kako je funkcionisala tajna policija, može se videti na primeru ljudi koji sadržaj svojih dosijea iz arhiva Štazija, sada iznose na pozornicu: Katerina Laube, koja je studirala teologiju, uhapšena je jer je u okviru jednog čitalačkog kružoka diskutovala o zabranjenim spisima. Nastavnik Maks Fišer koji nije želeo da bude tajni špijun, špijuniran je i sam od strane učenika i kolega. Andreas Varšau, socijalista iz ubeđenja, koji je tražio poboljšanje uslova rada u procesu proizvodnje, neprekidno je prisluškivan i praćen od strane službenika Štazija. Gotfrid Dučke osuđen je na zatvorsku kaznu zato što nije otkrio planove o bekstvu svojih prijatelja. Ili, Evelin Ledih-Adam, čiji se brak raspao zato što nije mogla da živi sa tajnom da je njen muž, muzičar, postao doušnik samo da bi dobio dozvolu za putovanja. Obično se radilo o sitnicama – nekada je bio dovoljan samo pogrešan pogled ili pogrešna reč.

Sasvim obični ljudi

U predstavi koja traje sat i po predstavljen je život tih, običnih ljudi, kao u kaleidoskopu – njihova sećanja, tonski zapisi, beleške, fotografije uz koje oni pričaju ko su nekada bili i šta su postali. Često govore o strahu, nepoverenju, očaju. Sistem za nadzor Štazija odlučivao je o karijerama, rasturao porodice i prijateljstva. To je ostavilo traga i u sadašnjosti. U svakodnevici su ti tragovi nevidljivi, ali u pozorištu mogu bar da se osete.

Predstava reditelja Klemensa Behtela nastala je u okviru međunarodnog projekta „Paralelni životi“, u kojima se pozorišta iz šest bivših zemalja Istočnog bloka bave tajnama svojih tajnih službi.

Autorke: Silke Bartlik / Belma Fazlagić-Šestić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković