1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Bilans „Godine kišobrana“

Pre deset godina Evropa je uvela zajedničku valutu – evro. Ali umesto slavlja, tek je 2011. godine, na kriznim sastancima koji su se ređali jedni za drugim, postalo jasno da evro nije puka garancija za blagostanje.

default

Pre deset godina, poslednjih dana 200, kamioni su masovno prevozili nove novčanice i kovanice u poslovnice banaka svih zemalja koje su uvodile evro. Prvih dana 2002. mnogi građani Evrope su i u svojim novčanicima mogli da osete da se nalaze u istoj Uniji, gde je gotovo svejedno da li se nalaze u Finskoj ili Portugalu, u Grčkoj ili Irskoj: svuda su mogli da plate istim novcem - doduše ne baš isti iznos za istu robu.

Potrajalo je dok nisu nestale neke iluzije

Potrajalo je dok nisu nestale neke iluzije

Tada se verovalo da je to samo privremeno, da će zona evra vremenom srasti zajedno i da će se i cene i prihodi građana nekako ujednačiti. Ali tek se 2011. jasno pokazalo da to nije tako jednostavno: uprkos zajedničkoj valuti, još uvek postoje nacionalne budžetske politike, nacionalni trikovi kako da se umire birači i kako da se, sada zajedničkim novcem pune i nacionalne vreće bez dna.

Gubitak poverenja

I svetska finansijska tržišta počela su da gube poverenje, u početku u državne obveznice pojedinih država članica, a onda i u zajedničku valutu. Evropski političari ostali su zatečeni – i jurili su s jednog kriznog sastanka na drugi, kako poslanik u Evropskom parlamentu Martin Šulc: „To što poslednjih nedelja proživljavamo u Evropi traje već godinu i po dana: nešto se najavljuje, ali se ne sprovodi - neka nova ideja o kojoj se raspravlja, navodni kompromis koji se opet ne sprovodi i onda se organizuje još jedan krizni sastanak. Ne znam, možda već postoji spisak sa svim tim kriznim sastancima.“

Proteklih godina čelnici EU sastajali su se par puta godišnje - 2011. su jurili s jednog kriznog sastanka na drugi

Proteklih godina čelnici EU sastajali su se par puta godišnje - 2011. su jurili s jednog kriznog sastanka na drugi

Problemi i nedoumice oko zajedničkog, Evropskog fonda za zaštitu evra prouzrokovale su još jednu neželjenu posledicu: odjednom su se na jednoj strani našle zemlje Evropske unije koje još nisu uvele evro - i sve su manje sklone da ga uvedu u doglednoj budućnosti, i zemlje kojima su nevolje u Grčkoj, Portugalu ili Irskoj, odjednom počele da ugrožavaju i njihov finansijski ugled.

Koliko članica ima Evropska unija?

I među zemljama evro-zone pojavila se razlika, između Nemačke i Francuske kao takozvanog „motora Evrope“ i „ostalih“ zemalja. Izgledalo je kao da kancelarka Merkel i francuski predsednik Sarkozi razgovaraju o problemima svakog dana - što u drugim metropolama, kao kod premijera Luksemburga Žan Kloda Junkera, nije baš uvek nailazilo na odobravanje: „Zašto se misli da je dovoljno da se dogovore Nemačka i Francuska? Imamo posla sa 17 vlada, 17 država, 17 zemalja i 17 nacionalnih parlamenata!“

Da li se o EU odlučuje samo u Berlinu i Parizu?

Da li se o EU odlučuje samo u Berlinu i Parizu?

Na poslednjem „kriznom sastanku“ pokazalo se da čak nije dovoljan ni dogovor 17 zemalja, jer je i raskol sa preostalih 10 zemalja Evropske unije postao još dublji nakon jedine odluke koja se mogla postići. Bivši nemački kancelar Helmut Šmit u stvari ima pravo kada tvrdi da ne postoji kriza evra, ali od njegovog rođenja, postoji ozbiljan nedostatak u zajedničkoj, evropskoj politici i evropskom nadzoru nacionalnih budžeta.

Ali kad se povela rasprava o takvim ovlašćenjima Unije, britanski premijer Dejvid Kameron bio je odlučan: „Mi nećemo nikad uvesti evro. Mi nećemo nikada predati tu vrstu našeg suvereniteta koji moraju da predaju te zemlje kako bi pristupile fiskalnoj uniji.“

U nastavku: Šta je alternativa?