BiH se budi

Miodrag Dakić je u svom elementu. Raširenih ruku taj 43-godišnjak stoji na jednoj prostranoj zelenoj površini u srcu Banjaluke. Građanski aktivista i borac za zaštitu životne sredine govori o uloženim naporima, neprospavanim noćima, neumornoj akciji građana i njegovih kolega iz Centra za životnu sredinu Banjaluka. Srpska pravoslavna crkva je, baš na tom mestu, htela da izgradi još jedan hram – iako u neposrednoj blizini već postoje tri crkve. Tako bi ova, jedna od poslednjih zelenih površina, postala žrtva ilegalne gradnje.

Predstavnici crkve nisu navikli na to da im neko pruža otpor, kaže Dakić. „Pozicija crkve u našem društvu je veoma, veoma jaka.“ To ima svoje istorijske razloge, kaže Dakić u razgovoru za DW. „Do devedesetih godina crkva istina nije bila zabranjena, ali je bila zapostavljena. Onda je došao rat i uspon nacionalističkih struja.“ Crkva, kao reprezent pravoslavnih hrišćana, dakle Srba u toj zemlji, od toga je žestoko profitirala. „Danas se u principu niko ne suprotstavlja njenim odlukama“, priča Dakić.

Sprega crkve i države

Dejtonski sporazum je 1995. podelio Bosnu i Hercegovinu na dva entiteta. Banjaluka je glavni grad Republike Srpske u kojoj danas većinski žive Srbi. Pritom crkva nije samo stvar identiteta – ona u zajedničkoj igri s politikom formira konglomerat moći kojem se teško suprotstaviti. Primer za to je i građevinski projekat na javnoj površini. Na nekom drugom mestu u Evropi, recimo u Nemačkoj, normalna je stvar da se o tome povede javna diskusija – ali ne i u Banjaluci, gradu u kojem se odluke često donose iza zatvorenih vrata. Tako je ono što je nekada bilo izuzetak, danas postalo pravilo.

Šarlote Hermelink je direktorka Gete-instituta u BiH. Ona Dakiću odaje priznanje za njegove napore, s obzirom na spregu crkve i države. Njegova praksa proširila se u celoj zemlji. „Ovde je uvreženo mišljenje da je politika nešto loše, korumpirano, ali nešto protiv čijih odluka ništa ne može da se uradi. Ljudi uopšte nisu navikli na to da se njihovo mišljenje računa i da i oni smeju da odlučuju.“

Zemlja kao "Captured State"

Miodrag Dakić i njegove kolege su na početku kampanje iskusili te „kulturne specifičnosti“ svojih zemljaka. Uprkos ogromnoj sumnji jednog velikog dela stanovništva da su planovi za gradnju crkve u redu, malo ko je hteo da se priključi protestima. Ali, Dakić i ljudi oko njega nisu posustajali. Lepili su plakate, organizovali tribine i javne rasprave, prikupili preko 5.000 potpisa protiv tog projekta i na kraju – završili na sudu. Ali sud je odlučio u njihovu korist. Presuda je bila potpuni uspeh za aktiviste, presedan i novijoj u istoriji grada. U BiH postoji ogroman broj pravnih sredstava uz pomoć kojih može da se bori protiv „neprijatnih“ odluka, ali se u praksi ta sredstva gotovo i ne primenjuju zato što najveći broj građana uopšte ne zna koja im prava pripadaju.

Za Marion Kraskem, direktorku nemačke fondacije „Hajnrih Bel“ u BiH to je pre svega pitanje mentaliteta. Političke elite u zemlji potpuno su diskreditovane. „Mi se ovde susrećemo s fenomenom 'osvojene države' – kako je to nazvala jedna politička aktivistkinja na margini jedne konferencije o angažmanu građanskog društva u balkanskim zemljama. Politička elita smatra da zemlja pripada njoj, uključujući i medije, i sve druge resurse“, kaže Kraske za DW. „Tako se građani koji žele da se angažuju, posmatraju kao remetilački faktor ili čak kao kriminalci – jer ometaju poslovanje.“

Berlin – Pariz – Banjaluka

Veliki građanski protesti kao oni od pre par godina u Štutgartu u Nemačkoj, kada su hiljade građana protestovale zbog izgradnje nove železničke stanice i planirane seče preko 300 stabala, u Bosni i Hercegovini su nezamislivi. Osećaj odgovornosti za javni prostor, odnosno osećaj za to kako bi gradovi u budućnosti mogli ili trebalo da izgledaju, razvija se vrlo sporo. Šarlote Hermelink polaže nade u naredne godine. „Pogledajte nove generacije. Oni svi upiru pogled u zapadnu Evropu. Oni znaju kako se živi u Berlinu, kako u Francuskoj. I oni žele da ulože napor da ostvare prava na takav život.“

Ali Miodraga Dakića nije briga za Berlin i Pariz. Za njega je na prvom mestu – Banjaluka. On je ponosni Bosanac. Ponosan je na svoju zemlju, prirodu i mentalitet... Samo, kaže, ponekad su njegovi zemljaci skloni da suviše brzo odustaju. „Mi stalno pokušavamo ljudima da objasnimo da se istrajnost isplati. Da se raspitaju šta nam omogućavaju naši zakoni, barem u teoriji.“ A ako se ti faktori poklope, onda „i u našem sistemu može nešto da se promeni“, kaže aktivista i zadovoljno gleda na netaknuti travnjak koji su spasili od nelegalne gradnje. Sada ga čeka novi projekat: ovoga puta radi se o planu da se izgradi još jedan tržni centar.