1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

BiH: Crne i bele liste časne sestre Džozefine

Nisu svi kolektivni centri u BiH oni pravi. Neki od njih služe za manipulaciju ljudima i njihovim sudbinama. Dopisnica DW Ljiljana Pirolić je posetila ljude koji žive u kolektivnom centru u Čapljini.

Kolektivni centar Tasovčići

Kolektivni centar Tasovčići

Ulazim u kamp „Tasovčići“ na temperaturi od bar 35 stepeni. Na putu prema jugu, ovo predgrađe Čapljine, smešteno je tek nekoliko stotina metara od mosta „Dr. Franjo Tuđman“. Kolektivni centar „Tasovčići“ je jedan od najstarijih u BiH – još je bio rat kad je otvoren. Jedni kažu '93, drugi '94. godine. Nije važno – kada malo razmislite, jasno je da je davno trebalo da bude zatvoren.

U kampu su rođena deca, sklopljeni brakovi …

Sunce baca senke po prašnjavom putu između trošnih straćara napravljenih od šperploče. Na krovovima je voda u plastičnim bocama. To se greje voda za pranje. U kampu je 181 osoba koja ima status interno raseljenih. Samo tri od 81 porodice, koliko ih je ukupno u kampu, žele da se vrate u predratne domove. Većina stanara je iz Kaknja, Zenice i okoline. U kampu ima oko dvadesetoro dece koja su tu rođena, ima bračnih parova koji su tu sklopili brak, narkomana, alkoholičara i psihijatrijskih bolesnika. Policija ovde često ima pune ruke posla. Kako neko može da preživi na skoro 40 stepeni Celzijusa, ispod limenog krova u 20 kvadratnih metara? I zašto, ako ne mora?

Prve stanovnike kampa, kako sami zovu ovaj kolektivni centar, zatičem u mršavoj hladovini kućica i oni odbijaju da bilo šta kažu. Nekoliko žena otvoreno izražava gnev prema novinarima. „Mnogi su dolazili, slikali nas, ali ništa nam to nije pomoglo“, kaže jedna od njih.

Humanitarna vizija časne sestre Džozefine

Luka Budimir, rukovodilac kampa, sa decom iz kolektivnog centra

Luka Budimir, rukovodilac kampa, sa decom iz kolektivnog centra

Luka Budimir je iz sela Lučići kod Kraljeve Sutjeske. Iako jedan od raseljenih, trenutno volonterski obavlja funkciju upravnika kampa, zamenjujući upravnicu koja je na trudničkom bolovanju. Luka ima 50 godina, distrofičar je i kreće se samo u invalidskim kolicima. Ima solidnu penziju i ne žali se na sudbinu. Zadovoljan je „kako je moglo biti“, ali je razočaran situacijom u kampu.

„Irkinja Džozefina Volš je unela mnogo zle krvi među nas. Ona je, navodno, časna sestra koja se bavi humanitarnim radom. Već desetak godina dolazi ovamo, gradi vile 'Karingtonke', ali najčešće s ljudima koji nisu u kampu, novcem koji po svetu skuplja za nas“, kaže ogorčeno Luka i dodaje kako se zbog toga svi u kampu osećaju na neki način prevarenim. „Dolazi ovamo sa vrećama novca. Dođe ona i u naš kamp i podeli nekima hiljadu, dve hiljade evra, ali samo onome kome ona hoće.“ „Jeste li je pitali zašto pravi razliku među vama?“ – pitam. „Jesmo. Ona kaže da ima viziju koja joj od Boga dolazi i sve radi prema njegovim uputstvima“, odgovara Luka.

Na sledećoj strani:

Da li Bog pravi razlike?