1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Biciklističko hodočašće Beograd-Srebrenica

Desetoro biciklista iz Srbije krenulo je na Komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici. Oni žele da iskažu solidarnost s porodicama žrtava i podsete građane Srbije na potrebu za suočavanjem sa ratnim zločinima.

Radtour Belgrad Srebrenica

Biciklisti su u utorak pošli iz Beograda

„Rođena sam u SFRJ. Činjenice svog života nikad ne bih menjala, ali kada sam 2004. godine gledala film o genocidu u Srebrenici, plakala sam kao kiša. Ratko Mladić je dodirivao decu po glavi, vidi se na snimku. Nacisti su delili deci bombone pred gasne komore. Znate, ovde ljudi još uvek ne priznaju šta se tamo dogodilo i ja to ne razumem. Ne razumem ravnodušnost prema tolikoj patnji. Za mene je ovo hodošašće“, kaže Sanja Nikolić opisujući lične motive za odlazak na put biciklom do Srebrenice, koji se ove godine organizuje drugi put.

Biciklistička trasa „Memorijal Beograd-Srebrenica“ dugačka je oko 200 kilometara i trajaće tri dana, a prolazi najvećim delom kroz zapadnu Srbiju – kroz mesta u Podrinju, koja su tokom rata u Bosni i Hercegovini često bila logistička podrška i ishodište pohoda raznih vojnih i paravojnih formacija koje su ratovale na teritoriji BiH.

„Naš cilj je da podsetimo na ulogu Srbije u ratu. Smatramo to naročito važnim u okolnostima kada gotovo svi akteri na političkoj sceni Srbije govore o potrebi okretanja od prošlosti na način da se ratni zločini i nepravde koje su počinjeni od strane i u ime pripadnika srpskog naroda potiskuju, minimiziraju i potpuno uklanjaju iz javnog prostora, čineći dodatnu nepravdu žrtvama i njihovim porodicama“ – saopštili su biciklisti.

Oni tokom vožnje nose majice na kojima piše „Beograd-Srebrenica. Mirovni biciklizam – biciklistički aktivizam“. Na kraju prvog dana zaustavili su se u Valjevu gde je sa Ženama u crnom trebalo da održe protestno stajanje. Tamo ih je napala veća grupa mladih ljudi. Ipak, nastavili su put.

Napadi nisu ništa novo za Sanju Nikolić. Ona za DW kaže da su ljudi iz njene okoline različito reagovali na njenu želju da se pridruži toj biciklističko-aktivističkoj turi: „Pojedini su postavljali cinična pitanja, a žene od kojih sam kupila suncokrete da ukrasim bicikl su plakale. Ne bojim se reakcija usput. Osećam se kao živi spomenik, stvar u pokretu. Ne bojim se ni za sebe, pribojavam se samo za one koji ne mogu da shvate da je ubijanje zločin i da to rade okoreli zločinci, a ne takozvani heroji.“

Srebrenica 18. Jahrestag Potocari 11.07.2013

Komemoracija u Potočarima 2013.

„A šta su oni nama radili?“

Jedan od organizatora puta, Vladimir Jevtić, za DW kaže da su prošle godine ljudi bili ili začuđeni ili poprilično hladni, jer svih ovih godina nisu dolazili u susret s konceptom suočavanja s prošlošću. U Republici Srpskoj su ih, kaže, dočekali salvama psovki:

„Tamo još uvek postoje tenzije i nerado gledaju na ljude sa strane koji ih podsećaju na genocid. Govorili su nam 'A šta su oni nama radili?' ili 'Zašto to ne govore drugi?', a mi smo im odgovarali da ne postoji niko drugi, da mi govorimo u svoje ime i da svako onaj ko ne želi da se identifikuje sa zločinima i zločincima mora to jasno i nedvosmisleno da kaže.“

Biciklisti sui ove godine na put krenuli u pratnji policije. Jevtić smatra da velika policijska pratnja nije potrebna, ali da je to odluka onih koji su ovlašćeni da daju bezbednosne procene. Ipak, on se nada da će barem broj policajaca biti manji nego prošle godine:

„Imam utisak da nas ti policajci u stvari izoluju od društva. Pored toga što nas štite, oni šalju poruku da smo mi neka čudna, marginalna, zasebna grupa koja nešto radi na svoju ruku. Postajemo obeleženi činjenicom da ima više policajaca nego učesnika biciklističke ture.“

Massaker von Srebrenica Völkermord Fahrradmarathon

Učesnici prošlogodišnjeg biciklističkog maratona u Srebrenici

U medijima i dalje tajac

Ove godine će u Srebrenici u centru pažnje biti oni koji su preživeli Marš smrti 1995. godine, a koji sad učestvuju u „Maršu mira“. I oni će biti u narandžastim majicama. Ideja je da oni budu na čelu kolone i prvi uđu u Memorijalni centar „Potočari“, kažu u Organizacionom odboru za obeležavanje 19. godišnjice srebreničkog genocida.

Podršku će, pored biciklista iz Srbije, pružiti i učesnici biciklističkog maratona Bihać-Potočari, biciklisti iz Slovenije i motoristi iz Sarajeva. U Odboru izražavaju žaljenje što iz Republike Srpske nema bilo kakvih organizovanih grupa:

„Stalno se vidi napredak u suočavanju s prošlošću i normalizaciji odnosa, ali od jedne manje grupe ljudi. Još uvek ne možemo govoriti o generalnom napretku. Najžalosnije je to što od vrha entiteta Republike Srpske možemo svake godine čuti negiranje i minimiziranje genocida. Nadamo se da će ovi mali koraci biti inicirajuća kapsla za napredak i prihvatanje istine“, navodi u razgovoru za DW Zekerijah Hadžić iz pododbora za „Marš mira“.

Srpski biciklisti kažu da je takvo negiranje i okretanje glave od zločina prisutno i u Srbiji, iako je ona u sudu u Hagu proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida u Srebrenici, kao najmasovnijeg pojedinačnog zločina u ratovima devedesetih i paradigme zločina počinjenih u ime građana i građanki Srbije na tlu bivše Jugoslavije.

„Podržali su nas samo retki domaći i međunarodni internet-mediji, dok oni s nacionalnom pokrivenošću po starom dobrom običaju ne pokazuju interesovanje za suočavanje s prošlošću“, priča Jevtić.

Biciklisti će u Srebrenicu stići u četvrtak (10.7.) gde će narednog dana učestvovati u komemoraciji žrtvama genocida u Potočarima i kažu da će tako biti svake godine dok god srpsko društvo ne bude bilo u stanju da jasno i precizno sagleda stvari koje su se dešavale i prevaziđe to traumatično nasleđe iz bliske prošlosti.

„Ne znam šta ljudi treba da rade, valjda ono što vole i što umeju. Da prestanu da veruju crkvi i popovima. Pa kod nas su oni ili lopovi ili inspiratori zločina. Da prestanu da veruju demagozima. Kada čovek živi ispunjeno, nema vremena za komplekse veličine. Mi ovde mnogo patimo od toga. Ako ništa ne naučimo iz prošlosti, situacije se ponavljaju“, zaključuje Nikolićeva.