Neogranično pravo na azil?

„Politički progonjeni uživaju pravo na azil“. Kratko i jasno – tako piše u članu 16a nemačkog Osnovnog zakona (Ustav, prim. ur). O nekakvoj „gornjoj granici“ ili „realitivizaciji“ tamo nema ni reči. Prema rečima hamburškog profesora pravne filozofije Rajnharda Merkela, Nemačka je „jedna od sasvim malog broja zemalja koje dozvoljavaju istinsko individualno pravo na azil“. Međunarodno pravo, napominje profesor, takvo nešto ne poznaje. To je tako urađeno s namerom: pod pritiskom ogromnog broja izbeglica tokom i nakon Drugog svetskog rata, Savezna republika Nemačka dobila je možda najvelikodušniji Zakon o azilu. Do njegove promene 1993. godine, na snazi je bilo pravo na azil bez ograničenja.

Sve dok je samo relativno mali broj ljudi podnosio zahtev za politički azil, nemačko društvo i političari s tim nisu imali problema. Međutim, početkom devedesetih, tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, odjednom je u Nemačku stiglo na stotine hiljada izbeglica. Tada su zabeleženi i napadi na objekte u kojima su bili smešteni podnosioci zahteva za azil, od kojih su neki odneli i ljudske života. Skoro trećina Nemaca je, u jednoj anketi početkom 1992. godine, navela da broj podnosilaca zahteva za azil mora da bude smanjen.

Nakon žestoke debate, tadašnja koalicija na vlasti, stranke Unije (CDU/CSU) i liberali (FDP), a uz podršku tada opozicionih socijaldemokrata (SPD), ograničila je mogućnost za dobijanje azila. Najvažnija promena bila je sledeća: onaj ko dolazi preko sigurne, treće zemlje – a to su sve zemlje susedi Nemačke – od 1993. godine ne može više da ima pravo na azil. Teoretski gledano, Nemačka se tako hermetički zatvorila. Podaci pokazuju da je broj zahteva za azil od 1993. godine neprestano opadao, sve do 2007. kada je podneto manje od 20.000 zahteva.

„Tampon-zona“ više ne funkcioniše

Danas toliko ljudi stiže u Nemačku za samo dva do tri dana, i to uglavnom nekontrolisano – državne službe odavno više ne znaju koliko ih je i iz kojih država dolaze. Razlog zbog kojeg staro pravilo više ne funkcioniše je sledeći: neke zemlje Evropske unije jednostavno dozvoljavaju da migranti prođu, umesto da provere njihove zahteve za azil i da se pobrinu za ljude u skladu s njihovim obavezama na osnovu prava Evropske unije. „Tampon-zona“ trećih država više ne funkcioniše. Nemačka doduše ima pravo da te ljude vrati nazad, ali od toga odustaje uglavnom iz moralo-političkih razloga.

Sredinom septembra, nemačka vlada je, pod uticajem sve većeg priliva izbeglica, privremeno ponovo uvela kontrolu na granici sa Austrijom. Ipak, migranti i dalje smeju da prelaze granicu. I reforma prava na azil donesena krajem septembra, u kojoj su dodatne balkanske zemlje proglašene „zemljama sigurnog porekla“ i čiji građani normalno ne mogu da podnose zahtev za azil, nije zaustavila priliv izbeglica. Malo su tome doprinele i promene pri zbrinjavanju podnosilaca zahteva u njihovom prvobitnom smeštaju.

Može li Nemačka dugoročno da odustane od „gornje granice“? Političari, a pre svih oni iz redova bavarskih demohrišćana (CSU), žele dodatna ograničenja kada je reč o pravu na azil ili kada je reč o spajanju porodica. To je, međutim, teško izvodljivo. Ipak, iako za političke azilante ili ratne izbeglice pravno gledano ne postoji gornja granica, faktičke granice prijema, granice zbrinjavanja ili finansijske granice ipak postoje.

Jednom će ipak doći do referenduma?

Rajnhard Merkel kaže da je definisanje svega toga težak zadatak koji stoji pred političarima. Pri tom nije reč samo o „granicama onoga što apsolutno više nije moguće“, već o „granicama onoga što više nije prihvatljivo“. Debata o tome gde su te granice, u Nemačkoj je u punom jeku. Brojni veruju – a tu se očigledno ubraja i nemačka kancelarka – da gornja granica još dugo neće biti dostignuta. Drugi pak smatraju da je ona već sada prekoračena.

Profesor Merkel, koji sasvim slučajno ima isto prezime kao i kancelarka, smatra da granice prihvatljivog postoje i na kulturološkom nivou. On je mišljenja da mora da postoji „fundamentalno pravo političke zajednice“, da „zadrži i odbrani svoje unutrašnje strukture, svoj istorijski formiran način života i pre svega svoje principe, ako postoji pretnja da preintenzivni priliv migranata povredi unutrašnju kulturu i način života“. Ipak, mnogo više nego kada je reč o finansijskom i organizatorskom opterećenju, „kritičari na tom mestu prigovaraju da se Nemačka neprestano menjala i da nije imala ni pravo ni sredstava da se odupre jednoj takvoj promeni“, kaže Rajnhard Merkel.

Sasvim je druga priča to da li će nemačkom stanovništvo ikada morati da bude postavljeno pitanje šta o svemu tome misli. Profesor Merkel smatra da će uskoro doći trenutak kada će morati da budu organizovani „ili novi izbori ili referendum o toj temi“. U protivnom, strahuje on, „akumulira se potencijal nezadovoljstva koji bi mogao da se na narednim izborima oslobodi na destruktivan način“.